Од Наташе Ростове до Барбике

Замишљала сам да сам Наташа Ростова. Ми девојчице смо се опредељивале за Андреја Болконског, а оне као паметније више су волеле Пјера Безухова.

Данас мислим да већина тинејџера не разуме о коме се ради. Да ли је Толстојев „Рат и мир” испао из лектире много пре украјинског рата не знам, можда је и даље обавезан. Сви, ако га и читају, читају дајџест, скраћено издање на интернету. Ми смо морали оба тома да знамо, истина, они ратови Кузњецова и Наполеона били су често прескакани. Како би данас ово ратно лудило изгледало да су Зеленски и екипа читали Толстоја, да су Амери могли да укапирају да руска аристократија говори француски, да их ни Наполеон није војно савладао, да историја почиње много пре Колумбових открића Америке и осталих континената.

Истина, зашто би се у 21. веку ико сећао освајања Александра Македонског, где је била Персија, све оно што није завршило у холивудским филмовима није се ни догодило. И могу сад редом да набрајам лекције из хисторије којима су нас у тој социјалистичкој Југославији учили или су нам причали старији од нас. Тако сада култ женске лепоте није софистицирана Наташа Ростова него Барбика. Отац ми је донео Барбику још шездесетих из Америке, нисам је волела, дражи ми је био мој Пишта, лутак у мађарској ношњи. Нема назад, девојчице се играју са розе кућицама за Барби, дечаци су боље прошли имају хероје из „Ратова звезда” или „Господара прстенова”.

Тако ја разумем ово лудо време декаденције у коме је свет. Порцеланске лутке из ранијих векова су силиконске Барбике данас. Како девојчице себе виде у својим луткама, оне данас хоће велике груди, уске струкове, напућена уста, подигнуте јагодице и фиксиране обрве. Израз лица се губи, све личе на потрошачку америчку културу у којој давно нема идентитета.

Сад већ звучим као да сам још увек у времену просветитеља и да сад треба да уводим образовање у дигитално време. Немогућа мисија. Илузија слободе мишљења у времену када ваша банка има преко банкарске картице потпуни увид у ваше кретање и трошење, можда не зна број мојих ципела али, зна број ципела које сам купила. Кажу ми да ме можда прислушкују, слободно могу и тако знају у колико сати сам попила кафу у кафићу и кад сам се откуцала да уђем у канцеларију.

Како ја сада Барбикама да објасним ко је Наташа Ростова и зашто сам сањала да ми се ономад на балу удвара Андреј Болконски. Какве то везе може да има са селфијем и подигнутом ногицом у колену, зашто се у тоалетима кафића слика девојчурак на штиклама и мисли да ће јој живот бити лепши ако се вози у „ренџ роверу” и заказује још једну естетску интервенцију пре двадесет пете. Желе да су популарне, а не знају шта то значи. У Наташино време популарност се мерила списком младића који су је позивали на плес.

Руска култура и хисторија су забрањене у западном свету, они се по ко зна који пут пуцају са разлогом или без њега. Тамо су увек владали неки диктатори, од Петра Великог до данас, сигурно. То никада није спречило културну елиту да ствара велика дела, немогуће је било чију културу избрисати гумицом, музика, књиге, слике су трајни записи и никада ничији декрет није успео да их уништи. Ја јесам дете рокенрола, знам само енглески, француски нисам успела да савладам, руски нисам ни покушавала. После Толстоја склизнула сам у Кину и Перл Бак, Орвел, Хесе и слични дошли су касније. Заувек ћу веровати да је живот само рокенрол и патити што нисам барем једном била на балу, имала списак потенцијалних прилика, на крају из више покушаја сам схватила да је за мене најбољи Пјер Безухов. Моје учење почело је са „данас постајем пионир…” надам се да неће завршити на „Чаробном брегу”.

Чекам да се Холивуд ослободи и да у „Рату и миру” играм неку епизоду, надрндану тетку која зна све о свима и ситно брунда преко шољице чаја у порцеланским, лепо осликаним шољицама.

Уредник у Радио Београду 1

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa