Нема избора осим избора

Ако би постојао џи-пи-ес уређај који би просечном бирачу олакшао да се снађе док путује кроз лавиринте опозиционих странака, како би сазнао њихове ставове, тај инструмент би се предао и самоугасио. Као ономад, када се гугл возило изгубило у Калуђерици. Причало се да је „гугломобил” одшлепао трактор. Ко ће из „Србије против насиља” заиста бојкотовати изборе у Београду и у још осамдесетак градова и општина на локалу, ако буду расписани за 2. јун, а ко не?

Ако са дилемом о бојкоту или изласку на изборе сами са собом још нису рашчистили лидери парламентарних опозиционих странака, како ће такве шифроване поруке схватити обични грађани?

После неколико парламентарних сесија власти и опозиције које је водила шефица парламента Ана Брнабић, трећи, кључни захтев опозиционих представника био је да се београдски и локални избори широм Србије одрже истога дана, 2. јуна, или одложе за септембар. А где је септембар, ту је и октобар. И тако редом.

Међутим, тада је Ана изјавила да би то било противуставно, јер би се силом скратио мандат одборницима по локалу, али је онда напрасно променила мишљење. Извесно је да јој је Александар Вучић то дошапнуо и председница парламента је променила своју одлуку, тумачећи да је боље држати се Вучића него Устава. Зато ће се закон мењати, да би се ипак наслонила и на Устав. Да би се београдски и локални избори раније заказани за позно лето ипак спојили, потребно је изменити и допунити Закон о локалним изборима, по хитном поступку.

За то је гласао осим владајуће већине и део опозиције: Народни покрет Србије – Ново лице Србије, Зелено-леви фронт „Не давимо Београд”, Еколошки устанак, као и самостални посланици, Покрет слободних грађана, СДА Санџака и Партија за демократско деловање Шаипа Камберија. Дакле, на изборе ће изаћи Мирослав Мики Алексић, Радомир Лазовић, Александар Јовановић Ћута, Павле Грбовић, док ће изборе бојкотовати Странка слободе и правде Драгана Ђиласа и коалиција НАДА Милоша Јовановића. Тиме је, ако се нешто не промени ових дана, „Србија против насиља” растурена на бојкоташе и антибојкоташе, те као коалиција престаје да постоји. Одлучивши се за бојкот, Милош Јовановић се још више приближио Ђиласу и поред политичких разлика, па обојица стављају на коцку своју судбину, с обзиром на то да се бојкот избора у Срба увек сматра промашеном инвестицијом. Ако буду тврдоглави, пропашће, ако се предомисле, показаће слабост. Или ће, удруженим снагама и Вучић и антибојкоташи, имати политички интерес да их представе таквима.

Расписујући олинклузив изборе, односно спајање београдских са локалним широм Србије, власт је опозицију довела пред кључну дилему: немате избора осим избора! Како су се и једни и други начелно договорили у вези са спровођењем препорука ОДИХР-а, увида у бирачки списак и професионално извештавање РТС-а, ма шта то значило, испуњење кључног захтева о спајању београдских са локалним изборима је потпуно изненадило опозиционе лидере. И све је слутило да ће бити тако.

Запостављајући такозвани оперативни рад на терену, што од врата до врата, што од напредњака до напредњака, уз креирање кампање и стварање централног изборног штаба уједињене опозиције, она је после избора 17. децембра наставила са даљом фрагментацијом. Бавећи се исувише изборним условима и наводном изборном крађом, те миграцијом бирача, нису приметили да је Србија једино место на свету где амерички и руски амбасадор имају подударне ставове. Необично их је спојио став о регуларности избора, уз Хилове лежерне ограде о побољшању изборног процеса, који, ето, треба поправити и у Америци.

Схватајући да ће одласком у Европски парламент и жалећи се на изборне услове опозиција само губити драгоцено време за кампању, уз одличан материјал за његове спиндокторе који су то представили као издају земље док се против Србије води хибридни рат и над њом врше невиђени притсици, Вучић је учинио све оно што су требали да ураде они. Радио је на сабирању, а они на одузимању!

Вратио је из хибернације искусног Расима Љајића, политичара који је по свом искуству изнад сваког од садашњих лидера опозиције. Покривајући сваки део идеолошког терена, са деснице је превео Милицу Заветницу, одвајајући је од Бошкових Двери. Иако није прешла цензус, у Вучићевој владајућој орбити ће се попети на место министра, највероватније за бригу о породици. Тиме је послао поруку разједињеном патриотском блоку да његово гравитационо поље има довољно места за још сателита. Прагматична понуда, уместо неизвесног лутајућег статуса у опозиционом универзуму.

Вук Јеремић је добар пример за то. Ако је са својом Народном странком доживео фијаско, па дао оставку, баш као и Бошко Обрадовић, што јесте сасвим необична морална појава у српској политици, ретка као наилазак Халејеве комете, Јеремић је прихватио да буде Вучићев изасланик у Генералној скупштини УН, где је некада био председавајући.

Изасланик Јеремић је типичан пример политичара код кога интелигенција надвладава сујету. Како је и код Вучића и код Јеремића ова особина далеко изнад просека, сигурно им није било лако да забораве како су се умало потукли у холу председничког дворца на Андрићевом венцу. Али када треба учинити све да се спречи резолуција о Сребреници, ни Вучић ни Јеремић нису имали дилему да склопе савезништво.

Тако је Јеремић из стања потпуне политичке пропасти, једним паметним потезом, за свега месец дана успео да се подигне далеко више него као лидер странке, ма шта о томе мислили аутистични мрзитељи Вучића на платформи „Икс”.

Ако Јеремића, ипак, не можемо сврстати у клуб инклузивних Вучићевих партнера, то свакако јесу политички тешкаши Војислав Шешељ и Ивица Дачић. Војвода има улогу консиљереа, идеалног госта јутарњих програма који ће подсетити напредњаке на своју радикалску прошлост и његову омиљену забаву, провлачење кроз топлог зеца неомиљених политичких противника. Дакле, Воја ће изговорити све оно што Вучић не жели да изговори, што ће Вучићу добро доћи да подсети западне пријатеље како је добро да се Воја држи искључиво Миломира Марића.

Рехабилитација Дачића се врши из неколико разлога. Први је тај што Дачић вешто интерпретира државну политику, те су у оваквим лудим геополитичким временима Ивичин шарм и смиреност неопходни за Вучића. Други разлог је да је много паметније да се шеф црвених држи уз себе него да га спопадну револуционарне мисли, па је добио место управника техничке владе и чека га неко од кључних министарстава у будућој. У том пакету Дачић, као део владајуће коалиције, а не самосталац на градским изборима, може донети већи синергетски ефекат. Истовремено, на неким следећим изборима, после губљења самосталности, Дачић може бити сведен испод цензуса, јер ће његови најближи људи схватити да је много лакше да закуцају директно на Вучићева врата. Случај Зорана Бакија Анђелковића је илустративан пример.

То је раније учинио Милан Кркобабић и изгледа да Дачић није схватио колико је ослабљен одласком ПУПС-а. Ма како се чинило да је ПУПС слабо видљив, Вучић их се некако увек радо сети, свестан да пензионерска визија фамилије Кркобабић увек представља свежу крв владајуће коалиције.

Уз саборца Александра Вулина, прокси подршку Богољуба Карића и Вука Драшковића, Александар Вучић заокружује свој још увек магловити покрет за народ и државу.

Склапајући овакав коалициони савез, учинио је оно што је могао и Драган Ђилас. Ко би рекао да Ћута има амбиције да постане идеолог опозиције, али је рекао паметну ствар: Вучићу се може супротставити само уједињењем круга двојке и Равне горе. Проблем за Ћуту је што је Вучић то знао и зато је заузео та места!