Увек се до краја и искрено дајем

Даница Максимовић, једна од најпопуларнијих српских глумица, тумачила je више од 60 филмских и телевизијских и 70 позоришних ликова, добитница je престижне Стеријине награде за улогу Елене у представи „Лукреција илити ждеро” и може се сматрати уметником који је оставио неизбрисив траг у српској кинематографији. Ову даму непресушне енергије публика увек радо прихвата без обзира на то да ли глуми „позитивца” или „негативца”, увек нађе времена за пријатеље, али и да се ангажује на пружању помоћи деци без родитеља. Као председница Савеза драмских уметника Србије настојала је и да побољша статус својих колега и избори се за њихова уметничка права. Дана, како је зову пријатељи, има статус истакнутог самосталног уметника и сада је у позицији да бира улоге и сараднике. Ових дана, међутим, одабрала је да ради у „три смене”, јер ће у недељу, другог новембра, на свој аутентичан начин „оживети” лик Симке, у Нушићевој „Ожалошћеној породици”, која ће премијерно бити изведена у позоришту „Мадленијанум”, у режији Југа Радивојевића. Партнер у овој представи јој је Мима Караџић, који глуми Агатона. Разговор у кафеу овог театра започињемо у касним вечерњим сатима, неколико часова пре још једне ноћне пробе. Током првих неколико реченица, уз пуно смеха и истинске раздраганости, губи се осећај да познанство траје свега неколико минута… У моменту постаје јасно зашто велики уметници надилазе просторне, временске, али и личне границе.

Какав је глумачки изазов да на нов начин одиграте Нушића, односно какво је виђење данашње Симке?

Редитељ Југ Радивојевић дошао је до изненађујуће доброг решења – радња позоришног комада измештена је из куће и постављена је на гробље, где се одигравају сва три чина. То нимало није лако, али је зато већи изазов, поготово зато што је све оно „већ виђено” сведено на минимум. Волим да маштам и експериментишем, да предложим своје виђење Симке, уосталом, зато и служе пробе. Увек се до краја дајем, никада не играм са пола снаге. Тек тада се може видети докле смо стигли и шта је право решење. Представа покреће увек актуелна питања: таштина, љубомора, похлепа, сујета, жеља за влашћу и осветољубивошћу. То су све особине које карактеришу савременог човека, а посебно рођаке у трагичним породичним околностима.

Шта сматрате „тамнијом страном” ове славом овековечене професије?

Иако је глума веома популарна код младих људи, важно је да знају да постоје и не тако лаке околности, као што су лоши услови рада, неудобна путовања, ноћне пробе… Да не причам колико има сујете, неправде, немогућности да добијете шансу, без обзира на таленат. А, ако још и професионално гледате на ствари, загарантован вам је свакодневни стрес. У овој професији најтеже је трајање. Глумац који не ради губи сигурност, веру, тле под ногама. То је као маратон, почнете лаганим темпом па колико издржите. Морате увек да будете спремни јер, у супротном, губите шансу, постајете невидљиви.

Колико Вам је лепота помогла, а колико одмогла у каријери јер овде влада „неписано правило” да су само ружњикаве глумице у стању да изнесу карактер улоге коју тумаче?

Пре две године сам играла старицу и уживала сам да уметнички поништим сопствени визуелни идентитет. Реч је о играном телевизијском филму „Бадње вече 43”, у коме глумим мајку двојице синова који у рату одлазе на две различите стране: један у партизане, други у четнике. По повратку кући, међусобно хоће да се поубијају. Желећи да спречи такву судбину, мајка жртвује себе и гине бацајући се на бомбу. Таква улога за мене је била изазов у правом смислу те речи. Исто као и лик Загорке у „Чарлстону за Огњенку”. Ту сам била предводница српских жена, осетила сам снагу женске природе и надахнуће када сте позвани да помогнете у најтежим ситуацијама.

Иако сте се остварили и као мајка, да је требало да бирате између успешне каријере или материнства, шта бисте изабрали?

Шест месеци пошто сам дипломирала сазнала сам да сам трудна. Ни за тренутак нисам помислила да се одрекнем бебе. Мој син Милош је вољено и жељено дете. Једино због чега жалим јесте што немам још деце. Муњевита каријера, снимање филмова, увежбавање захтевних мјузикла и континуирано професионално ангажовање спутало ме је да по други пут постанем мајка. Сматрам да је важно, не само рађање, већ и одговорност родитеља према деци. Како их васпитати и извести на прави пут. Жена није остварена у потпуности ако не постане мајка. У мом послу то је само плус. Тада постајете богатији за једно посебно искуство, које ствара емоцију коју не знам како бих на други начин надокнадила. Љубав и патња су две најјаче емоције. Ако човек не уме да узврати љубав он није у стању да осети живот, депресиван је и несрећан. Тада настаје патња. Такође, ако имате све и све изгубите, што се мени десило, онда то оставља тако дубок немир, постајете рањивији, осећате страх и само настојите да се сачувате од негативних емоција. Превише тога је наталожено у мени тако да сам временом научила да поставим оклоп. Мора да се пронађе начин да се исплива из боли која никада не престаје. Она се само свесно потисне, али остаје да живи у нама до последњег откуцаја срца.

Стиче се утисак да Вас неки критичари нису озбиљно схватали само зато што сте увек били насмејани, ведри?

Често су ме површно доживљавали. Намргођени, људи са „тајном на лицу”, одувек су привлачили веће интересовање, остављали су утисак важности, озбиљности… Ја сам своје проблеме увек држала за себе и сама их решавала. Ни од кога ништа нисам очекивала. Смејала сам се и када су ми сузе навирале и бол ме гушио. Многи су ме повређивали… Ако у таквим ситуацијама постоји нека сатисфакција онда је то што кад-тад ти људи схвате какви су били према мени и извине се. Трудила сам се да све прогутам, да оставим да прође време, да не узвратим ударац већ да опростим. Кажу: ко тебе каменом, ти њега хлебом…То је наше, хришћански. Никада никог не бих намерно повредила. Бежим од провокације која би ме на то навела.

Која је формула срећног живота Данице Максимовић?

Радим оно што ме испуњава, не бежим од себе, волим да пружам помоћ онима којима је истински потребна. Зато, када ми обавезе то дозволе, одем у Ветерник, у дечје село, јер желим да дам свој допринос одрастању деце која не памте родитељски загрљај. Такође, срећном ме чини дружење са пријатељима, гајење цвећа и брига о мојој шарпланинки Тари.

Какве су Ваше активности као председнице Фонда „Драгиша Витошевић”?

Реч је о фонду за одрасле особе у дому на Бежанијској коси. То су људи од којих су готово сви дигли руке: параплегичари, инвалиди, напуштени… Њима су потребна инвалидска колица, лекови, батерије… Настојим од срца да им помогнем, колико год могу и знам. Тек када видите такву страну живљења схватите колико је лепо све што вам се догађа. Ту видите да је тако мало потребно за срећу.

Која Вам је неостварена професионална жеља?

Волела бих да ме мој син редитељ Милош Лолић, једнога дана, можда чак и када будем била бака са штапом у руци, ангажује да заједно сарађујемо. Ја на то не могу да утичем али ако му буде затребала таква „уметничка боја” била би то моја најдража улога.

Због чега се кајете у животу, због оног што сте урадили или због оног што нисте?

Пре због оног што јесам, али то увек повлачи и оно што нисам урадила. Неодлучна сам, податна, позитивна, рањива, импулсивна, дозволим да ми се људи исувише приближе. Када се то догоди онда више нема поправке. Остаје само жаљење што сам сама срушила све зидине одбране и пустила их у мој свет.