Партизан ће играти и против самог себе

Свака утакмица између фудбалера Црвене звезде и Партизана одише напетошћу још пре него што почне. Ова вечерашња (19 ч), у полуфиналу Купа Србије, била је напетија пре почетка од било које досад.

Из Хумске 1 су запретили да неће да се појаве данас на стадиону „Рајко Митић”, јер су, тврде, оштећени у суботу у „вечитом дербију” на том истом месту. Више не могу да трпе, како кажу, суђење на своју штету и на тај неуобичајен и неспортски начин су покушали да дигну глас против тога.

Судије могу да буду добре и не баш, могу да имају лош дан, а могу и свесно да утичу на исход. Шта је од тога (а и ко зна чега још) утицало на Павла Илића то зна само он. А о томе какве су му пресуде биле не слажу се ни најквалификованије и најугледније његове колеге. И то старије, које су завршиле каријеру, па могу да пресуђују ни по бабу, ни по стричевима.

Али, судије постају, развијају се и делају у условима у којима све више бледи спортски дух. Ретко кад прође утакмица, а да неко не завапи да је покраден. Клубови толико руже једни друге да ни најзлонамернији са стране не мора ништа да каже да би нам се фудбал згадио!

О истом детаљу сами арбитри имају другачија  мишљења. Оно што је за једног прекршај, за другога није. И тако је одвајкада и свуда.

На пример, 11. маја 2011, у финалу Купа Србије, на Звездином стадиону, састали су се Партизан и Војводина. Утакмица је каснила пола сата, јер се чекао долазак – навијача из Новог Сада!? И није одиграна до краја. „Црно-бели” су повели с 2:1 из пенала за који су њихови противници сматрали да је непостојећи. Потом је новосадским „црвено-белима” поништен гол, а кад у 83. минуту судија Веселиновић из Ваљева није досудио најстрожу казну за њих нису више хтели да играју. По савете су ишли и код тадашњег председника клуба (није седео у ложи, него у гледалишту), а и код вођа навијача.

Као што Партизан сада види себе као жртву завере, тако су тада јаукали Новосађани. То је још било доба без ВАР-а, па је судија пресуђивао онако како види у том трептају ока. И њих стиже умор, пада им концентрација, у гужвама им је тешко да разазнају ко шта ради, играчи свашта одглуме...

Слично је и на међународној сцени. Тако, рецимо, судије нису виделе оно што је видео цео стадион (о телевизијским гледаоцима да се и не говори).

У реваншу осмине финала Купа европских шампиона Црвена звезда је 10. новембра 1988, у поновљеној утакмици (прва је прекинута због магле) дочекала Милан. Већ на почетку утакмице Василијевићу је, на пет метара од сопственог гола, лопта прешла преко ноге. Он је раздражен таквим својим „лапсусом” очајнички похитао за њом да спасе што се спасти није могло. Стигао је да је избаци, али кад је она била безмало два метра иза гол-линије. Немац Паули је на опште запрепашћење пустио да се игра настави. Италијани су прошли на пенале и постали прваци Старог континента.

На Светском првенству у Јужној Африци, 27. јуна 2010. у Блумфонтејну, после Лампардовог шута лопта се одбила од пречке, пала пола метра у гол, па вођена неком невидљивом руком, изашла отуда и дошла у Нојеров загрљај. Уругвајац Ларионда није признао погодак, а да јесте било би то изједначење (2:2). Овако је Немачка с 4:1 избацила Енглеску и ушла у четвртфинале.

Ево, баш у ово време, Барселона због судије у шпанском „вечитом дербију” премишља како да исправи неправду, која јој је, како она види, нанесена против Реала. Ето, Србија није изузетак.

У Партизану је, ипак, на време надвладао здрав разум, па ће у полуфиналу нашег Купа да оде у комшилук. Да би се стварно осветио мораће, најпре, да победи самог себе. Нипошто не би требало да уђе у окршај осветнички. Тиме ће само да истањује живце, неће да размишља о игри и онда оде маст у пропаст.

Ништа мање важно је да не поклања шансе противнику. Много пута је због тога скупо платио, а због почетничких, непојмљивих грешака неких својих играча није славио у прошлом одмеравању снага с „вечитим ривалом”.

Иако ове године на Звездином стадиону није бриљирао оба пута је дао два гола. У првој утакмици је избегао пораз уз помоћ среће, али је добар део другог полувремена био без искљученог Северине. У суботу је изгубио (3:2), али је, чини се, смислио начин како да се супротстави свом највећем ривалу.

После оних Крунићевих чуда у суботу сада је, суштински, свеједно да ли ће на гол он или Јовановић, јунак не само мартовског дуела са Звездом, него и великог броја Партизанових утакмица у овој сезони. Вероватно је Дуљај, који због жутих картона у суботу није с клупе водио тим, сада предвидео место за Салдању од почетка. Иначе, не би имало смисла његово увођење у игру овог викенда, јер су „црно-бели” водили, а он дотад дуго није био на терену због повреде.

Много невоља Партизан задаје сам себи, јер везни ред не само што не може дуго да задржи лопту, него је тако изгуби да то даје крила противнику. Уколико тако не отвори Пандорину кутију има чему да се нада.

Први корак ка победи је начинио. То је одлука да игра.