Моцарт црногорске политике

У мноштву догађаја који су у Београду организовани током априла месеца, један је привукао посебну пажњу великог броја људи у Србији. Реч је о посети бившег црногорског премијера Дритана Абазовића поводом представљања његове књиге „Критика глобалне етике”.

Најпре се појавио Дританов интервју у „Политици”, у којем је поручио да је био кључни фактор за рушење Мила Ђукановића. Заиста, био је превага 30. августа и упркос бројним притисцима споља и изнутра остао је доследни заговорник политике развлашћивања Миловог ДПС-а.

Његова четири посланика су пресудно утицала на то како и куда да се иде након 30. августа. Изабрали су пут који су грађанима обећали у предизборној кампањи. Уз бројна друга постигнућа, управо су они омогућили да се раскине са матрицом Миловог лажног мултикултурализма, по којој је Ђукановић на једну страну усмеравао представнике српске националне заједнице, док је све остале окупљао уз себе на супротну страну.

Потом је Абазовић у истом том интервјуу навео и то да је пожељно и добро да се у свом практичном делању политичари много више ослањају на етику. Својим радом у Влади Црне Горе, а и данас када предводи опозицију, веома је допринео обнављању покиданих веза између етике и политике, указавши својим примером да је тако нешто заиста и могуће.

Описао је како је он разумео митрополита Амфилохија и објаснио је зашто је за Црну Гору било важно да се потпише Темељни уговор са Српском православном црквом. Нагласио је колико је значајно да сви заједно у овом региону промовишемо сарадњу и помирење и издвојио митрополитове речи које су упућивале управо на то.

Следећег дана је одабраним студентима на програму „Студије будућности” Београдске отворене школе, одржао предавање о односу етике и политике. Било је речи о стању у којем се налазе савремене демократије и пројекцијама развоја односа у региону. Видео сам огромно задовољство и предавача и студената интеракцијом коју су остварили.

Уследио је централни догађај – промоција Дританове књиге на Коларцу. И у Србији и у региону прва реакција на овај догађај односила се на велики број људи који су одлучили да дођу на промоцију. Видевши да нема довољно места за све који су дошли да га чују и поздраве, Абазовић је неко следеће окупљање најавио за Арену.

У сали је било људи свих могућих система идеја, веровања, вредности и мишљења. Зато је логично што се као наслов у многим медијима појавила порука да је представљањем своје књиге аутор ујединио Србију. Велико поштовање му је својим доласком указао и његова светост патријарх Порфирије, са којим је 3. августа 2022. године у Подгорици потписао Темељни уговор.

Сутрадан по одржаној промоцији Дритан је гостовао на више телевизија у Београду. Занимљиво је да је садржина његове књиге једнако привукла пажњу телевизијских новинара који су му били домаћини, као и његова политика. Разговарало се о Аристотелу и Канту, а у исто време и о томе како ефикасно и добро решавати актуелне проблеме у региону.

И пре две године, када је Србију званично посетио као председник црногорске владе, и сада када је у Србију дошао да представи своју књигу, Београд је Дритана Абазовића прихватио раширених руку. Људи у Србији воле Абазовића, он им делује као човек од речи. Од неколико њих сам слушао размишљања о томе којим би речима Душко Радовић поздравио овог драгог госта Београда.

У Црној Гори је у медијима пренета вест о промоцији Абазовићеве књиге у Београду. Као и у Србији, и у Црној Гори биле су очигледне импресије бројем људи на представљању књиге, те уједињеношћу Србије око пажње која је посвећена речима и делу Дритана Абазовића.

Једина групација медија која се и овим поводом обрушила на Дритана свим расположивим средствима били су Милови медији у Црној Гори. Њих је све мање и њихов утицај је све слабији, али су се и у скромним форматима, у какве су се у последње четири године претворили, поводом представљање Абазовићеве књиге показали кога Мило сматра једним од главних криваца за свој изборни фијаско 30. августа 2020. године, као и за свој потпуни политички крах којем сада сведочимо.

Ни четири године након промене власти, Милов ДПС се није доктринарно трансформисао. То је и даље она иста антисрпска политичка формација, за коју поједини црногорски теоретичари политике аргументују да представља пример криптофашистичке политичке организације. Та странка се претворила у радикалну опцију и то је један од кључних разлога зашто се континуирано смањује број грађана који на изборима гласа за ту странку.

Мило Дритану не може да опрости ни 30. август, ни потписивање Темељног уговора са Српском православном црквом, ни посвећену борбу против мафије коју је Абазовић започео док је био на челу црногорске владе. Нарочито му смета када етнички Албанац који заговара грађанску државу радо одлази у Београд, гради мостове и промовише политику пријатељства и помирења.

У једном интервјуу из октобра 2022. године, Мило Ђукановић је рекао: „Много сам ја озбиљнијих противника пребацио преко главе током претходних тридесет година од Дритана Абазовића, имали су исту жељу као он. Њих данас нема, ја сам ту. Мислим да ни њега ускоро неће бити на политичкој сцени Црне Горе.”

Пола године касније Мило је на председничким изборима убедљиво изгубио од Јакова Милатовића и коначно се политички пензионисао. А Дритан Абазовић је преузео кормило опозиционих снага у Црној Гори, борећи се за следећу прилику да са позиције власти остварује нова постигнућа.

Управо ове Милове речи, које откривају човека који није свестан свог потпуног пада у политици, јасно сугеришу кога је у ове четири године након 30. августа сматрао својим кључним и најтежим противником. Користећи се управо Миловим снагама, Дритан је у једном тренутку започео компликовану и мудру политичку операцију кренувши директно на Ђукановића.

Успео је. Овај Моцарт црногорске политике пребацио је Мила преко главе, а Црна Гора је дефинитивно ушла у постђукановићевску еру. Уз још много тога доброга, то ће бити ера и брзог унапређења односа Србије и Црне Горе у братске, што је интерес и жеља огромног броја људи и у Црној Гори и у Србији.

Доктор политичких наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa