Умр­ла је по­след­ња на­да за прав­ду

Је­ле­на Ка­ра­но­вић из Ки­кин­де има­ла је 18 го­ди­на ка­да је њен брат Мар­ко Утр­жан (20), вој­ник ЈНА, сви­ре­по му­чен, а по­том хлад­но­крв­но уби­јен у за­гре­бач­ком ло­го­ру Ра­ки­тје, 30. сеп­тем­бра 1991. го­ди­не. Ка­да је са­хра­њен ни­је по­ко­па­на и на­да да ће ње­гов уби­ца Бран­ко Ту­нић, та­да­шњи при­пад­ник хр­ват­ских „Зен­ги”, од­го­ва­ра­ти пред ли­цем прав­де. Те на­де ви­ше не­ма.

– Раз­о­ча­ра­на сам што Ту­нић ни­је осу­ђен за Мар­ко­во уби­ство. Из­гу­би­ли смо сва­ку на­ду. Пре­су­да ми је вра­ти­ла све емо­ци­је и сли­ке. Од мо­мен­та ка­да је ја­вље­но да је по­ги­нуо, имам ути­сак као да све вре­ме чи­там исту књи­гу – у су­за­ма при­ча Је­ле­на Ка­ра­но­вић.

Ра­до­ван, отац уби­је­ног Мар­ка, ни­је до­че­као по­кре­та­ње суд­ског по­ступ­ка, пре­ми­нуо је. Мај­ка Ве­ра те­шко је бо­ле­сна.

– Ни­сам мо­гла да је за­шти­тим од све­га, са­зна­ла је све из ме­ди­ја – уз­не­ми­ре­но на­во­ди Је­ле­на.

По­ро­ди­ца Мар­ка Утр­жа­на ни­је до­би­ла прав­ду ко­ју је че­ка­ла 33 го­ди­не. Пре­су­дом Ви­шег су­да у Бе­о­гра­ду, Мар­ков уби­ца Бран­ко Ту­нић (59) осло­бо­ђен је оп­ту­жбе за то кри­вич­но де­ло, а осу­ђен је у од­су­ству на осам го­ди­на за­тво­ра због рат­ног зло­чи­на над 18 вој­ни­ка ЈНА.

– И мој Мар­ко је у тих 18 вој­ни­ка, али имам ин­фор­ма­ци­ју да Бран­ко Ту­нић има још 13 осо­ба на ду­ши. Још ни­сам кон­так­ти­ра­ла с адво­ка­том Ду­ша­ном Бра­ти­ћем из Бе­о­гра­да. Још ће­мо ви­де­ти ка­ко ће­мо на­сту­пи­ти у бу­дућ­но­сти. Про­цес пред Жу­па­ниј­ским су­дом, ко­ји је, на­вод­но, су­дио у За­гре­бу, био је на­ме­штен. За ло­гор Ра­ки­тје твр­де да је био не­ки цен­тар за обу­ку – на­во­ди се­стра уби­је­ног вој­ни­ка.

Пре­ма све­до­че­њу пре­жи­ве­лих, Ту­нић, ко­ји је ис­па­лио Мар­ку ме­так у гла­ву, сва­ко­днев­но је звер­ски му­чио и окрут­но се ижи­вља­вао над за­ро­бље­ним вој­ни­ци­ма ЈНА, за­јед­но са дру­гим при­пад­ни­ци­ма хр­ват­ских „Зен­ги”.

За Мар­ка у Ки­кин­ди сви има­ју са­мо ре­чи хва­ле. И дан-да­нас дру­го­ви по­се­ћу­ју ње­гов гроб на ста­ром Мо­крин­ском гро­бљу.

– Мар­ко је био ве­дар и на­сме­јан. Увек је имао осмех на ли­цу и ни­ко­ме се ни­је за­ме­рао. И са­да су у су­ду ис­пли­ва­ле ин­фор­ма­ци­је за­што је мој Мар­ко Ту­ни­ћа ири­ти­рао. То је за­то што је био на­сме­јан. Ко­ли­ко год да га је ту­као, му­чио, га­сио пи­кав­це по ње­му, га­зио, мо­крио по ње­му, Мар­ко је са­мо ћу­тао – ка­же Је­ле­на.

Мар­ко је слу­жио вој­ску у Љу­бља­ни, био је мар­тов­ска кла­са.

– Ка­да су по­че­ли не­ми­ри, вој­ни­ке ЈНА ни­су ди­ра­ли. Пре­ба­че­ни су у Кло­штар Ива­нић код За­гре­ба, у ка­сар­ну Пре­чец. То је би­ло скла­ди­ште му­ни­ци­је и ни­су ниг­де из­ла­зи­ли. Ме­ђу­тим, не­ко их је из­дао. Пре­да­ти су хр­ват­ској па­ра­вој­ној фор­ма­ци­ји – при­ча Мар­ко­ва се­стра.

До­да­је да вре­ме ни­је убла­жи­ло ра­не у ду­ши, са­мо се на­ви­кла да но­си ве­ли­ку ту­гу у ср­цу и та­ко ће би­ти за­у­век.