Држава јефтиних житарица

Живот је сваког дана све скупљи, плате и пензије су исте, а житарице све јефтиније.

Народ се никада не превари у бирању свог удеса!

Тајкуни одређују цену меркантилног сунцокрета произвођачима у Војводини, а после тога им маргарин „добро јутро” продају по вишој цени него грађанима Црне Горе и Босне и Херцеговине.

Чудна је аграрна политика... Не знам како ратар преживљава када је за килограм сунцокрета 2007. године добијао 30 динара, а ове године 24, за пшеницу 21, а 2008. године 13 динара. Да ли то значи да ће и хлеб бити јефтинији? Најзанимљивије је што је кукуруз 2007. коштао 17, а сада га тајкуни од ратара купују за пет динара. Извоз је одобрен па могу да га продају много скупље. Без обмане, човечанство би пукло од очаја и досаде.

Ћуте и република и покрајина! Шверцери из Новог Пазара возе из војвођанских села вагоне муком створене пшенице које утапају на Косову и Метохији, на штету државе и грађана Србије.

И неписмени беже од земљорадничке муке, из провинције у Београд, јер тамо нема блата и прљавштине.

До краја живота пратиће ме слике прљавог детињства када сам са фамилијом окопавао кукуруз, а највише оне када смо ручно чупали лук и арпаџик на температури од 40 степени Целзијусових. Сувих усана, пузили смо дугачким браздама 400 метара, корак по корак, а када бисмо ожеднели и огладнели бацили бисмо алат и потрчали назад до тракторске приколице, коју су нам оставили на њиви. И даље чујем звук поклопаца са металних кофа из којих смо чанчићем зајтивали воду, па смо онда сипали једни другима, наизменично, да оперемо руке. После тога шире се старе бунде испод тракторске приколице, преко бунди бели чаршави, на чаршавима комадићи сланине и корице хлеба. Најели бисмо се и заспали мирним сном... Тако је исто и данас у Банату, ништа се није променило од Милошевићеве владавине.

Против сам квазидемократије која води ка савршеном капитализму у коме ће се 10 одсто грађана башкарити на својим плажама, а у ком ће, због минималних примања, њих 90 одсто бити неслободни. Знам хиљаде људи који нису макнули из свог родног места, није ни чудо када на њих и жаба диже ногу...

Потичем из Баната, живим у Београду, разумем и једну и другу страну. Сви смо ми исти. Грађани Београда једва преживљавају, цене скачу, плате и пензије остају исте, али им је, у просеку, лакше. Војвођани продају кукуруз за само пет динара да би могли да се згреју, да пошаљу децу у школу, а производе суво злато.

Обожавам, зато, када Чанак постави оно своје чувено питање: „Где су бре паре?!”.

Студент књижевности, песник