Десет стубова сећања и опомене

Пре тачно годину дана дете је стрељало децу у Основној школи „Владислав Рибникар” на београдском Врачару. Хицима из очевог пиштоља дечак је убио деветоро ђака и чувара школе. Главни улаз у осмолетку из Улице краља Милутина тог кобног јутра у 8 сати и 41 минут постао је место непојмљивог злочина у коме су школски хол, ходник, кабинет историје за трен изобличени у поприште масакра. Трећег маја 2023. под школским кровом убијени су Бојана Асовић (11), Ана Божовић (11), Катарина Мартиновић (12), Мара Анђелковић (13), Ема Кобиљски (13), Софија Негић (13), Андрија Чикић (14), Адриана Дукић (14), Ангелина Аћимовић (14) и Драган Влаховић (53). Њихова имена сада су исписана на перголама у чијој је сенци некадашњи школски праг, а оне се ослањају на десет стубова који израњају из асфалта пред школским здањем у које се више туда не може. Тај је педаљ велеграда сада под плаштом симболике испреплетене чистим емоцијама. Вештином уметника на имагинарном разбоју вечног сећања уистину је исткана просторно-ликовна инсталација, полазна тачка „Буђења” – целодневног комеморативног програма који ће бити уприличен и у Ташмајданском парку. Ова инсталација је и клица будуће меморијалне амбијенталне целине која ће бити подсетник – да се трагедија никад не понови.

Ако су све очи упрте у уметничко дело, и треба да буду. Оно је ту да пролазници не скрећу поглед, већ да застану, осмотре, покушају да разумеју симболику, промисле, сете се деце којој је одузет живот и ускраћена шанса да одрасту, али и да нама као друштву није одузета шанса да израстемо у боље, срећније, безбрижније друштво без насиља. Да свако ко прође Улицом краља Милутина свакога дана увек помисли на то идеја је твораца уметничке инсталације, разјаснио је за „Политику” архитекта Братислав Тошковић, члан ужег већа Мултидисциплинарног тима за успостављање меморијалног центра у знак сећања на жртве масовног убиства у ОШ „Владислав Рибникар”.

Овај тим се постарао да симболика просторно-ликовне инсталације буде вишеслојна, да се притом задржи оно што су породице убијених оствариле с намером да се жртве не забораве, али и да се култура сећања не успава него тргне, пробуди и продуби. Тим је Улицу краља Милутина, у обликовном смислу, видео као линеарни простор. У свакој од мноштва линија у том простору, појашњава Тошковић, постоји динамика, пулсира живот, тако се једном крећу аутомобили, другом пролазе пешаци тротоаром, трећа је линија фасада... Додајући постојећим линијама нове детаље, а простору нове линије, створили су инсталацију с више или мање очигледних значења.

– Дуж целе улице је дрворед времешних стабала која симболишу континуитет живота, раст, све што је овој деци ускраћено. У ту линију, симболично, посадили смо десет тиса, налик кедровима које су породице раније поставиле пред бившим главним улазом у школу, чиме је снага десет недораслих стабала постала већа. Задржане су слике убијене деце и чувара школе десно од некадашњих улазних врата, позадина је промењена. Поред тих врата људи пролазе као да је то неки излог. Сад ће да застану, да се осврну, не да окрећу поглед од болне тачке на другу страну. Сам улаз у зграду значи прелазак преко прага у школски свет. Отварате врата, улазите, видите другаре... На крају дана излазите из школе. Међутим, деветоро деце и чувар нису изашли и зато тај улаз има болну снагу. Сада је потпуно затворен таласастим лимом који рефлектује тако да у њему можете видети и свој одраз, али и одраз црвеног монолита постављеног испред улаза. Тај црвени монолит је као саће направљено од елемента који подсећају на школске оловке. У пресеку су шестоугаоне. Наређане, симболизују школски живот. У том саћу оловака неке недостају. Ко погледа кроз те рупе, огледа се на таласастом лиму заблиндираних врата, а тај се призор урезује у сећање – дочарава Тошковић.

Нарочито наглашава да је дизајнерка Весна Пејовић кључна личност уметничког лица инсталације, коме је дала ауторски печат невероватном креативном енергијом и створила целину тако да комуницира са свим инстанцама и повезује их. У њеном тиму су и дизајнери Братислав Миленковић и Исидора Николић.

Жеља је била да се инсталацијом испред бившег улаза у школу простор дефинише елементима који ће носити симболику која никога неће оставити равнодушним. Где су била паркинг-места повучена је нова линија – десет стубова чији су темељи под асфалтом због којих ће и они који туда пролазе колима да успоре, да се сете десет угашених живота. Стубови ће с унутрашње стране имати тачно одређен део где ће моћи да се запале свеће – биће то линија пламена. Фасаде су у тој улици као под конац, а школска ће бити под својеврсним велом, графички осмишљеним, на којем се птице појављују као важан детаљ који, између осталог, асоцира на неизрецив бол који људи чувају у себи, каже архитекта, али и на то да треба да га пусте, ослободе као птицу. Можда на том потезу пролазницима неће бити угодно, већ помало тесно. Неке ће подстицати да детаље те целине пажљивије осмотре, можда и додирну. Од угла с Његошевом улицом све до некадашњег улаза у школу биће нови низ, односно мрежа где је предвиђено да се оставља цвеће. Инсталација је ту и да би сви који желе могли достојанствено, а не стихијски као до сада, да одају пошту жртвама на месту злочина.

– Сви знамо да је од 3. маја прошле године маса људи спонтано долазила на то место и изражавала жаљење, остављала цвеће, играчке, поруке, палила свеће, текли су потоци воска по улици и све је то било и стравично и дирљиво. Сви елементи комеморације су већ виђени на том месту, као и огромна емотивна снага која је до сада остала неартикулисана – подсећа члан мултидисциплинарног тима оформљеног на иницијативу родитеља страдале деце у „Рибникару”, који је буру осећања и сећања усмерио и усидрио у просторно-ликовну инсталацију.

О меморијалном центру не треба размишљати као о згради

Идеја је да инсталација у Краља Милутина ту и остане све до тренутка када се буде донела одлука о будућем меморијалном центру. – У овом тренутку о меморијалном центру не треба размишљати као о некој згради, о томе како ће она да изгледа, колика ће да буде, него као о месту којим желимо да постигнемо нешто више. Неће то бити само место где ће се одржавати сећање на грозан догађај и децу која су страдала, већ место које може да стимулише друштво на размишљање и негује културу сећања. Прилику да изразе осећања, мишљења и дају прелоге имаће сви који желе у оквиру Форума на Ташмајдану. Тим порукама почеће процес промишљања о меморијалном центру, који ће бити сасвим другачији од процеса који је довео до инсталације. Не крећемо у тај пројекат да га пројектујемо, него пре свега да га осмислимо садржајно кад сагледамо шири контекст. Надам се да ће све ово што ми доживљавамо у тиму да се рашири у концентричним круговима. Створили смо позитивну енергију. Пажљиво је чувамо и ширимо, а завршиће се архитектуром која није ништа друго него отелотворење дијалога – поентира Тошковић.