Титова друга страна медаље

Јосип Броз Тито био је први човек некадашње друге Југославије, СФРЈ, све до своје смрти 1980. Био је вођа партизанског покрета у борби против фашизма, потом доживотни председник социјалистичке Југославије. Имао своје лице и наличје. Док је владао, неоспорно је имао највећу подршку народа, код неких појединаца до обожавања, а када је отишао с овог света, тада је мишљење о њему отишло у потпуно другу крајност, у негирање, оспоравање, оптуживања за неограничено владање, до онога да је он највећи србомрзац у историји народа српског. Исто то кажу и националистичко обојени Хрвати, хрватомрзац. Тек ће историја с довољне дистанце, која се мора мерити деценијама, правилније одвагати његову реално контроверзну улогу у етапи историје јужнославенских крајева. Не спорим да је Тито имао много негативног у свом начину владања (манипулације, хедонизам, лидерство, груби начини уклањања неистомишљеника, понекад равно злочину, ауторитарност, бирократизам). Спорно је што се само то данас глорификује, потенцира, извлачи из контекста као једино истинито, чиме се замагљујуће острашћено блати једно време и судбине читавих послератних генерација у њему.

Друга страна медаље, мање позната, другачија је. Тито је, поред осталог, био највећи комерцијални „директор” ондашње Југославије. Отварао је нашироко врата света несврстаних, пролазу нашим привредницима, извозу, економији. „Енергоинвест”, „Енергопројект” и њима сличне велике фирме пројектовали су, градили и свету несврстаних предавали крупне капиталне инвестиционе објекте. „Раде Кончар” Загреб, „ЕИ Ниш”, „Трепча”... извозили су производе и памет наше новопридошле школоване факултетски образоване послератне генерације (бесплатно школовање). Такође је вешто балансирајући између Запада и Истока Тито знао да отшкрине врата затвореног тржишта Истока за робу из Југославије. „Фабрика обуће Рума” у Руми негде седамдесетих година прошлог века. Радници на линији раде на норму, скоро у три смене, избацује се велике количине обуће (раде то моделари, шивачи, пакераји, контролори). Они зарађују толико да покривају трошкове живота, имају велике годишње одморе, одлазе на море, купују кола, добијају станове или повољне дугорочне кредите за градњу кућа. И све то на произведеној обући, дакле, не на кредит, нити на зајам, већ из средстава добијених продајом те обуће. У исто време, седамдесетих година прошлог века стиже нам нешто другачија слика из Москве. Редови, гужве, пролазници питају шта се то чека пред продавницом, из реда одговарају: дошла роба из Југославије. Која? Обућа. Стаје се у ред. Купује се, не бира се модел, нити боје, па чак ни то да ли обућа одговара броју ципела купца.

Ако сте на крају реда, обуће је (по)нестајало, купује се чак и ципела већег или мањег броја од потребног, онда се одмах, ту у парку, обавља што би моји Лаћарци рекли „ћорање”, замена једних ципела за друге. Купуј оно што је преостало, потом размењуј. Било је то доба када је ондашњи Совјетски Савез (Русија) водио хладни рат са Западом, развијао тешку индустрију и наоружање. Лаку, прерађивачку индустрију је запостављао. Са Запада увозу отежаван пролаз на руско тржиште скоро до прохибиције, Титу гледали „кроз прсте”. Извозили смо поред обуће, текстил, намештај, храну. Дефицитарни производи доносили велике новце, између осталог, и „Фабрици обуће Рума”. Подизао се стандард радника са линије производње. Већини. И то је био Тито, само се данас такав не види.

О њему пишу они који ни дана нису радили у привреди, нити су разумели подлогу нашег развоја управо тих седамдесетих година прошлог века кад смо по нивоу развоја постали равни средњоразвијеним земљама Европе. Југославија није била високо задужена земља (око двадесетак милијарди долара), па се није живело како то неки данас кажу на кредит и зајмове. Не. Живело се, између осталог, и на бази високо вредноване наше спољне политике у свету. Улога Тита у томе била је велика. Ентузијазам маса плус бенефити у спољној политици били су формула успеха. Али, слажем се, то није могло дуго да траје. Кад се то измакло, ентузијазам попуштао и свет мењао осамдесетих година прошлог века, праве одговоре на нове изазове нисмо имали. (За)стали и ту је почетак распада земље. Покушали смо пад у економији надомештати кредитима (1974–1980). Кад се ино-ануитети почели враћати почетком осамдесетих година прошлог века економска криза снажно закуцала на врата Југославије, одлив девиза био већи од прилива, дефицит, инфлација, несташице, бонови, пар-непар. Одговорност за то стање била је и остала на ондашњој владајућој партији комуниста. Још већ одговорност је на етничким предузетницима који су у свим републикама и покрајини Косово и Метохија искористили економску кризу и несналажење владајуће комунистичке партије, те своје народе повели у међусобни грађанско-религијски рат, први у Европи после Другог светског рата. Други се данас води у Украјини. Одговорност је на нама бившима и онима после нас, само је питање мере и размеравања у разарању једне природом прелепе земље. И на крају поента. Абдулах Сидран: „Да је Југославија била сто пута гора него што је била, опет би била сто пута боља од свега што је након ње настало.”

Публициста, бивши члан владе у СФРЈ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa