Поделе у парламенту

После првих седница Народне скупштине мој генерални став је да се морамо уважавати и поштовати и када се недвосмислено разликујемо: идеолошки, културолошки, образовно, искуствено, карактерно. Све што није показатељ националне и државне неодговорности за мене је прихватљиво као полазна основа за неострашћени разговор и сучељавање ставова. С друге стране, искрено верујем у мисао Хенрика Ибзена да је „највећи непријатељ истине и слободе у друштву компактна већина”. А та компактна, дисциплинована и уиграна већина, слагали се или не, постоји у Народној скупштини.

Ми, народни посланици, разликујемо се и у приступу бројнијим проблемима која наша свакодневица обилато намеће. Нажалост, разликујемо се и у виђењу суштине и функционисања парламентарне демократије. За мене, као лекара-клиничара, увек је било примарно сагледавање узрока проблема, а тек онда последичних стања („нема последице без узрока”). Наиме, лако је оборити повишену температуру или купирати бол у трбуху. Међутим, суштина је шта је узрок тих симптома, а који може угрозити квалитет, па и сам живот болеснику.

Преведимо то на парламентарно заседање. Многи новинари провладиних медија истичу у први план „блокирање рада скупштине”, „разуздано понашање опозиције” , „вандализам”, „крађу и бацање теолет-папира”. Невољно, неке ставове могу и да прихватим, мада већина опозиционих посланика није учествовала у томе. Међутим, ту се замагљује суштину проблема – шта је проузроковало евидентно незадовољство свих посланика опозиције, па и оних који су ћутали у својим клупама? Овде су чињенице тврдоглаве и нису подложне нечијим жељама и предрасудама. Све време сам био у сали и пажљиво слушао (комплетно акустичко поље) и гледао (не требају ми наочаре) шта се дешава, чак и оно што ТВ камера није могла, или није желела, да забележи.

Истичем чињеницу, Народна скупштина је, између осталог, носилац уставотворне и законодавне власти у Републици Србији. Ситуација постаје апсурдна, бесмислена и у сукобу са здравим разумом, када Народна скупштина, захваљујући „компактној већини”, непрекривено и осионо крши законе које је сама донела: Закон о Народној скупштини (члан 45) и Пословник Народне скупштине (чланови 103, 104, 106 и 107). Наиме, посланици владајућих партија, захваљујући председавајућем професору Раденовићу, говорили су када су хтели, шта су хтели и колико су хтели. Недвосмислено временско ограничење од два минута за њих није постојало. Професор није реаговао ни на речи упућене опозиционим посланицима („фашисти”, „лопови”, „пијанац”, „олош”, „издајници”, „бедници” итд.), али је зато с места председавајућег, грубо кршећи пословник, са самозаслепљујућим тријумфализмом говорио о СНС-у и Александру Вучићу. Опозицији се обраћао као малоумној деци којој су потребни „очински” савети. Такође, пословник није поштован и када је реч и о опозицији – бар петнаестак пута посланици нису добили реч када су указивали на повреду пословника (члан 103) или тражили реплику на изговорене непримерне и увредљиве речи (члан 104) уз образложење да „нису заслужили”.

Посебно забрињава чињеница да генерални секретар Народне скупштине, правник, који је седао поред председавајућег, није ни покушао да рад скупштине врати у законске оквире и заустави растакање демократских правила. Остаје питање за све нас како се понашати када вас неко увреди или саопшти неистине, а вама је, противно закону, ускраћена могућност реплике? Да ли су равнодушје и свеједноћа реалан начин понашања народних посланика? Да ли је кордону припадника МУП-а место у Народној скупштини? Да ли је свака власт, како је неко записао, „увек склона репресији”? Оно што актуелна власт очито не разуме, а то су потврдила и догађања у Народној скупштини, где се увелико празнослови и баштини готово однегована страст за поделама и увредљивим речима, да политика није само питање моћи, супремације, искључивости и самодовољности већ искрени напор да се уреди и оствари друштво егалитета, политичке слободе и правих вредносних система.

Наравно, на нама је да се слободно опредељујемо којим ћемо путем ићи, бирајући своју путању и будућност према сопственој савести и уверењима које гајимо. Супериорну надмоћ и осионост власти опозиција не може неутралисати са оним што поједини СНС гласноговорници поседује у изобиљу, већ са оним што они немају. При томе, нисам присталица панкратиона („свеборба”), спорта у старој Грчкој, где су били дозвољени сви ударци и захвати, поготово ако је једном „борцу”, као у нашој скупштини, везана једна рука за леђа. Такође, нелогично је да опозиција ради једну те исту ствар, нпр. „блокирање рада скупштине”, а да очекује различите одговоре власти или њено радикално преумљење. Све у свему, тешке су одлуке пред опозицијом која, очигледно, мора без виктимистичке патетике да подигне границу трпљења и самоконтроле, а да при томе не заборави да је за њу гласало преко 1,1 милион бирача Србије. Нажалост, моје досадашње скромно искуство у Народној скупштини могу описати са само три речи: неравноправност, незаштићеност и беспомоћност.

Избором госпође Ане Брнабић за председника Народне скупштине актуелна власт је послала бар две поруке. Прво, шта мисли о опозицији – сетимо се шта је све она рекла о опозицији као председница владе, користећи непримерени речник. Друго, опозиција не треба да се нада искреном договарању, усаглашавању и компромису већ само изнуђеним решењима под притиском јавности. И заиста, прва одлука нове председнице Народне скупштине је била кршење Пословника (члан 16) када није дозволила расправу о предложеним кандидатима за потпредседнике Народне скупштине („О предлогу кандидата отвара се претрес. Након претреса председник Народне скупштине утврђује листу кандидата за потпредседнике...”). С политиком грубог кршење пословника наставила је и на наредној седници са опширним и манипулативним коментарисањем, готово свих, излагања опозиционих посланика с места председавајућег. Оваквим руковођењем председница Народне скупштине је на самом почетку показала да нема негован и биран језички израз, као и неопходан демократски капацитет. Истине ради, у редовима СНС-а и њених коалиционих партнера видео сам посланике од знања, искуства и интегритета с којима ће бити задовољство сарађивати у парламенту, у интересу Србије.

Усудићу се да пророкујем – за разлику од грчких трагедија, катарза у Народној скупштини је, како ствари стоје, просто немогућа. Освешћивање и преображај одраслих и самопотврђених људи, ма с које стране, није реална опција. Зато опозициони посланици, без обесхрабривања и свести о узалудности ангажовања, морају искористити сваки („заслужени”) тренутак да се обрате грађанима Србије користећи здраву памет, искуство, одговорност и чврсте етичке принципе. Реч је, ипак, најмоћнији, најкомплекснији и најсуптилнији дар којим је разумно биће обдарено. Друга могућност деловања су бројни одбори Народне скупштине. Трећа могућност је одлазак опозиционих посланика „у народ”, до месне заједнице и кућног прага. За реализацију овог стратешког опредељења потребни су идеје, уверење, храброст, епидемија стрпљења и време. Радује ме што је започео мој разговор са запосленима у здравственом систему Србије, сваког петка од 11 ч.

У коначници, понављам и у овом тексту, да нико нема ништа против професора Раденовића као успешног математичара у осмој деценији живота. Против њега сам као политичког противника који је активно урушавао парламентарну демократију, некритички уводио месијанску идеологију и промовисао страначку подељеност у скупштини. Његов задатак је био да буде умиритељ, помиритељ и катализатор демократских процеса. И то је суштина проблема у Народној скупштини – како с професором Раденовићем, тако и са председницом Аном Брнабић.

Редовни професор Медицинског факултета у Београду и народни посланик Србија центар (Срце)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa