Никола Јокић, магична птица

Учланивши се у клуб троструких освајача звања најкориснијег играча НБА лиге, која носи краљевску титулу МВП, Никола Јокић се придружио Меџику Џонсону, Ларију Бирду и Мозизу Малону. Какво је то блиставо сазвежђе, у коме сада сија и Јокићева звезда! Бирд, Меџик и Малон су исписивали историју кошарке, а сада је међу њих утрчао спорим двокораком меланхолични равничар, као да је ушао у последњи сомборски бирцуз и наручио бећарац који му тамбураши свирају на увце.

Меџик, легендарни плејмејкер Лејкерса, огроман као амерички плакар од пуног дрвета, претворио је кошарку у поезију, јер је учинио немогуће: џин је поседовао толико избора у игри да се чинило како пише музику за своје текстове, претварајући је у рок оперу!

Можда је најсличнији Јокићу Лари Бирд, истовремено Меџиков побратим и архинепријатељ, из толико сиромашне радничке породице у некаквој забити званој Вест Бајден Спрингс у савезној држави Индијана да као клинац у кући није имао ни телевизор, ни телефон. Имали су само канте за ђубре, јер је Лари био шегрт свога оца ђубретара, коме је учешће у корејском рату однело памет.

Из тог света заборављене Америке, Лари се преселио на елитну Источну обалу, у Бостон Селтиксе, где кошарку није схватио као спорт, ни као рок оперу, попут Меџика, већ као начин за преживљавање – он, усамљен и бео, у свету велике и моћне црне кошаркашке браће.

Био је готово незамисливо ружан, као голуждрава птица, а изгледао је толико трапаво да га било који скаут са грамом мозга на први поглед не би ангажовао ни као носача пешкира. Ко год би га видео помислио би да има равне табане и ишчашен кук, али када би стао на паркет, Лари Бирд се претварао у кошаркашког генија, прзницу, шутера, асистента и победника.

Вероватно у историји спорта не постоје таква два ривала. Један је био идол Лос Анђелеса и црни краљ из града греха и други, бели човек, један једини, као симбол најелитнијег дела Америке, са срцем великог ратника. Као да је био Индијанац. У сваком граду у којем је гостовао Лари је тражио да му пронађу место где се игра најбољи улични баскет, па је, иако овенчан славом највећег, или највећег уз Меџика, морао то сам себи стално да доказује. До последњег даха.

Са сталним укусом ђубрета које је износио као дечак, седао би у лимузину која га је довозила до најопаснијег црначког гета, затим би возачу дао слободно, а онда би ушао међу уличне кошаркашке банде и играо са њима крвави баскет, бацајући их са стране, једног по једног. Онда би позвао шофера, сео у лимузину, вратио се у спортску халу и украо по ко зна који трипл-дабл!

Али победе под рефлекторима и пред камерама Ларију нису значиле толико колико његови улични кошаркашки двобоји широм Америке, јер можда можеш отићи из Вест Бајден Спрингса, али тај градић никада неће побећи од тебе.

Да би се разумело колико је вредна трећа титула МВП током регуларне сезоне за Николу Јокића, поред Меџика и Ларија, у ово друштванце гиганата треба сместити и Мозиза Малона. Или Великог Моа. Називали су га и директором скокова. Није Малон био калибар Меџика и Бирда. Свевишњи је имао друге намере са њим. Клесао га је као Конана Варварина, али црног, и није му подарио склоност ка уметности, већ ка тешкој шљаци у рекету, где је плашио остале центре, као малу децу.

Када је легендарни тренер Грег Поповић, познатији као Луди Србин, још давно прорекао Јокићу да је пљунути Лари Бирд, читава НБА заједница, махом све оцвале легенде које мажњавају огромну лову као стручни коментатори за америчке телевизијске мреже, помислили су да је блесави Грег коначно заковрнуо, тј. да му је памет коначно рекла збогом. Међу таквим паметњаковићима био сам и ја, јер Никола јесте био чудесан, већ му се смешила прва титула МВП, већ је постао шериф из Денвера који има амбиције да постане Вајат Ерп НБА лиге. Дакле, пуцач са значком федералног шерифа. Ипак, поређење са Бирдом чинило ми се претераним, јер постати његов наследник значи сести на престо намењен бесмртницима.

Сезоне су се низале и Никола није постао Лари, већ посебнији од њега. Без саиграча великог калибра поред себе, ако не рачунамо Џамала Марија, који то тек треба да докаже, Никола је прошле године довео Денвер до шампионског прстена. И тада је требало да постане МВП, али у Америци владају закони тржишта, односно мирис лове, те се чинило претераним да кулер Јокић добије три титуле узастопно. За утеху је стекао признање МВП финала, што му дође на исто.

Ове године, иако Денвер није освојио прво место у западној конференцији, Сомборац је толико доминирао да је почистио сву конкуренцију. Једноставно, нису могли да га избегну. Реч је, наиме, о следећем. Толика количина титула МВП по глави Јокића може постати досадна за НБА тржиште, па се алтернативе траже где год се то може. Ако је Стеф Кари, толико јединствен да нема те копир-машине која би створила његов дупликат, освојио МВП титулу два пута, онда се Николин подвиг може мерити само са путовањем на Месец у двоколици коју вуку коњи врани. Али Стеф има 36 година и чини се да нема намеру да тражи сертификат за бесмртност, јер га већ има у задњем џепу. У Јокићевој ери још једна велика каријера је на заласку. Леброн Џејмс се приближава кандидатури за пензиони фонд са четири титуле МВП и тиме је подвиг Николе Јокића још нестварнији. Нарочито што је у цвету младости. Тек му је 29 година.

Америчко пребогато тржиште жели двобоје, драму, неизвесност и зато понеко оспоравање Николине доминације представља израз очаја, јер онај који може да му се приближи талентом јесте само Лука Дончић, чиме је створен парадокс који је доскора био незамислив. Европски играчи, и то наше горе лист, јер и Дончић води порекло са српских брежуљака, одакле је отишао његов отац, потпуно доминирају најјачом кошаркашком лигом света која је била резервисана само за Американце, и то углавом за црну велику браћу! Чак и Кукоч, Гасол и Новицки нису нарушили то правило, већ су представљали европски зачин на америчком кошаркашком послужавнику.

И таман када су Јокићеви критичари живнули, добили некакву наду, после два пораза Денвера од Минесоте да домаћем терену, Никола се расанио и одмах је узвратио брејк, вративши се у шампионски колосек. Чак га није пореметио ни инцидент његовог старијег брата Страхиње, који је на утакмици против Лејкерса излемао једног навијача.

Несташна браћа Страхиња и Немања су посебан феномен НБА лиге, јер тамо, на трибинама, седе навијачи који мљацкају хамбургере, пију газирана пића и жестоки су као позоришна публика која гледа драме Самјуела Бекета. Опака браћа су од самог почетка са Николом као најближа родбина, као раме за плакање и као вреће за бокс. Као дечаци, у дворишту су играли са Николом и млатили га, научивши га златном правилу традиционалних породичних вредности у Срба: тек кад победиш и измлатиш своју огромну браћу, победићеш Карија и Леброна.

Дизајнирани као да су пребилдовани црнци из гета и истетовирани као да је Никола учио да црта по њиховим бицепсима, они су сушта супротност опуштеном великану НБА. Јокић заиста поседује синдром антизвезде, што тек изазива контроверзе и претвара га у суперзвезду.

Да ли смо уопште свесни да живимо у његовој ери? Чак га је и председник Кине Си Ђинпинг поменуо у ауторском тексту у „Политици” на дан своје посете Београду. Брат Си, вероватно најмоћнији светски лидер, одлично зна да легура челичног пријатељства између Кине и Србије није могућа без елемента званог највећи кошаркаш света.

Али једно питање остаје да лебди. Да ли ће Никола играти за репрезентацију Србије на Олимпијским играма? Не би ме чудило да селектор Кари Пешић жестоко навија против Денвера како би се Јокић раније вратио кући и стигао да истимари коње!