Америка бира, свет се нада

Американци у уторак бирају свог 44. председника, бирају свог шефа државе и врховног команданта, али велико финале безмало двогодишњег изборног маратона готово без даха прати и остатак света.

Планетарна димензија америчког избора релативно је нов феномен. Последица је њеног послехладноратовског успона на трон једине преостале суперсиле, њеног статуса неприкосновене економске, војне и „меке” (културне, моралне, идејне) супериорности. Од пада Римског царства, није било империје која је у толикој мери утицала на универзалне токове и (што смо добро осетили) појединачне националне судбине. Смену миленијума, Америка је дочекала као неприкосновени „господар свемира”, глобални арбитар и агресивни мисионар своје религије слободног тржишта и пратеће политичке демократије, коме је било свеједно то што га се више плаше него што га воле. Важно му је било да га слушају.

Избор новог америчког председника значајан је управо због свега овога – и чињенице да поменути опис више није у складу са реалностима.

Кад је пре осам година свој први мандат освојио Џорџ Буш млађи, главна америчка дилема је била шта да ради са својом снагом, како да потроши своје буџетске вишкове, кога све да заштити својом моћном војском и где још да прошири „просторе демократије”. Док се тај исти Буш сада припрема да од уторка и званично добије титулу „одлазећег председника”, Американци у сасвим другом расположењу вагају своје дилеме о томе коме да доделе звање „долазећег”.

Демократа Барак Обама или републиканац Џон Мекејн? Није свеједно. Није при том главна дилема да ли гласати за промене или нову варијанту истога? У околностима када се Бушов мандат окончава са највећим финансијским урушавањем у последњих 70 година, националном задуженошћу од 11.000 милијарди долара која се већ опасно приближава укупном бруто националном производу, када се нација суочава са болном рецесијом и губитком оног што је сматрала најдрагоценијим – „америчког сна” – од избора у уторак зависи да ли ће, и колико брзо, Америка моћи да обнови уздрмано национално самопоуздање и увелико окрњен глобални престиж.

„Ове године, на теразијама је будућност нације”, оценио је у свом завршном предизборном уводнику преувеличавањима не баш склон „Њујорк тајмс”.

Дакле, финалисти су Обама и Мекејн. Последња сондирања предизборног расположења указују на несумњиву Обамину предност. Али, у евентуалном клађењу на његов избор, не треба потценити историјску димензију његовог имена на гласачком листићу: да сама могућност – која је по први пут не само теоретска већ и сасвим реална – уласка једног црног пара у Белу кућу представља скок преко једне веома високе баријере, политичке и психолошке.

Успон Барака Обаме, до пре две године потпуно анонимног сенатора чији је отац рођен у неким забитима Кеније, док му је мајка бела Американка, у почетку кандидата без новца и без следбеника, до сасвим вероватног победника, јесте прича која је, како се ових дана често истиче, можда само у Америци још могућа. Јер, не заборавимо, буде ли изабран, биће не само први председник Афроамериканац већ и врховни командант у рату са две муслиманске земље – чије је средње име Хусеин.

Насупрот њему је ветеран америчке политике, сенатор Мекејн, личност јаких уверења и, упркос годинама, добрих политичких рефлекса, чији је главни хендикеп његов партијски претходник, перцепција да би с њим на челу америчка политика била у суштини нешто другачије упакован континуитет досадашње.

Обама је пак високо подигао заставу промена, уверљивије најавио више дијалога у трагању за консензусом о решењима за проблеме и Америке и света у којем Америци још нема замене; понудио је визију једне изнутра праведније, а споља дипломатски стрпљивије и за нијансу толерантније суперсиле, спремније да саслуша пре него што, евентуално, удари.

Свет несумњиво навија за Обаму, мада можда од њега и превише очекује: оно што се сасвим сигурно неће променити, то је америчка жеља и интерес да остане најмоћнија на свету. Њени данашњи проблеми су стварни, позлата са њеног имиџа је у доброј мери ољуштена, али су вести о смрти америчке империје ипак преурањене.

Америка у уторак бира, а свет се нада. Већ у среду ће се знати колико су наде биле основане, а стрепње оправдане.