Уједињене нације и геноцид

Стижу вести да српски народ поново запљускује лажни геноцид, овога пута из УН. Вишедеценијска демонизација нашег народа се наставља, овога пута из највише међународне организације у коауторству Немачке и Руанде, две државе које су починиле геноциде с милионским жртвама у 20. веку! После неколико регионалних антисрпских резолуција кренуло се и на УН. Да ли је могуће да УН расправља о „геноциду” у Сребреници као опомињућем примеру овог злочина? Да ли је могућно да се прихвати политичка воља и сила неких чланица УН, а одбаци научна истина о Сребреници, истина изнад које више и веће нема? Да једна политичка резолуција уређује образовне програма, а не научници и стручњаци који се баве образовањем? Да сила, као у тоталитаризму буде једини критеријум друштвене и државне регулације појма правде! И само покретање резолуције о Сребреници у УН показује намеру да се отровна стрела упути Србима, а да забашуре велики геноциди у 20. веку.

Догодило се више злочина геноцида током прошлог века. Русини убијани у Украјини током Првог светског рата. Аустријска војска убија цивилно српско становништво 1914. године. Јапанци су у области Манџурије убили милионе Кинеза у Другом светском рату. Усташка држава у Хрватској убила је око милион Срба (800.000), Јевреја и Рома током Другог светског рата. Велика Британија је побила милионе Индуса. Американци Индијанце и два милиона Вијетнамаца. Американци су бацили атомску бомбу на Хирошиму и Нагасаки. Турска држава убила око милион Јермена током Првог светског рата. Немачки нацисти око шест милиона Јевреја и двадесет милиона Совјета. У Руанди је 1994. убијено милион припадника мањинског народа Тутса од стране Хута. У Гази, 2024. године, 30.000 убијених Палестинаца (све категорије становништва), с разореним објектима и инфраструктуром. Каква мрачна слика геноцида у 20. веку!

Идеологија „српског геноцида” је припремљена у западним политичким и медијским центрима, а остварена у Хашком трибуналу; 25 година он суди првенствено Србима. Треба се подсетити Нирнбершког процеса. Међународни суд је радио годину дана 1945–1946. године, за четири облика раних злочина (не и геноцид) осуђено је на смртну казну 12 немачких генерала, седам затворских казни и три ослобађајуће пресуде. И све то за нацистичко убиство 60 милиона Европљана (и света) и немерљиву материјалну штету! У хашким суђењима Срби су осуђени на укупно 1.138 година затвора. Од тога седам доживотних робија. А ниједан Хрват против злочина над Србима, ниједан Бошњак (муслиман), ниједан косовски Албанац. Према хашким пресудама, нико од Хрвата и Бошњака и Албанаца није чинио злочине према Србима (СБ, 9. јун 2021). Истовремено, за убиство 3.267 Срба, окривљени Бошњаци су осуђени на укупно 22 године! Притом Срби су етнички очишћени из Хрватске (500.000), из Федерације БиХ (300.000) из са Косова и Метохије (300.000).

Не могу се упоређивати Хашки и Нирнбершки суд ни по једном параметру, осим да је у питању ратни догађај. Али ако се само издвоје облици ратног злочина и његове последице човек са мало знања и осећања за правду зацрвени од стида. Правда као одмазда.

Заједничко хрватском, бошњачком (муслиманском) и косовско-албанском оптужујућем, лажном језику против Срба (1990–2024) је реч геноцид. То је злочин појма. Злочиначка манипулација са српским геноцидом је историјска и политичка фантастика која се производи у западноевропској јавности. Ниједан елеменат геноцидног догађаја није одржив у случају Сребренице.

Најпре, теорија појма геноцид. У свим стручним речницима и теоријским радовима појам геноцида означава свесно уништавање нације, расе, верске заједнице. Два основна елемента овог појма су „свесна намера (циљ) и физичко истребљење” свих категорија националне, расне, верске заједнице. Ниједан документ српске стране током ратовања не садржи реч и план истребљења несрпског становништва. Три године ратних сукоба без геноцида, а у самој Сребреници 1995. године, свесно су поштеђени жене, деца, старци. (Ратни злочин се догодио над заробљеним муслиманским војницима, а то нема везе с геноцидом.) Али постоји фонозапис да је Фрањо Туђман 1995. године не Брионима наредио хрватској војсци да „ударе Србе тако да нестану”.

Током три године ратовања у БиХ ниједан ратни сукоб није окарактерисан као геноцидан осим у Сребреници. Ако је било геноцидних намера, како се нису оствариле у претходним биткама? Откуда да само у Сребреници букне геноцид, а другде га током три године није било? Одговор се налази у интерпретативној стратегији оне западне политике која хоће да српску борбу (у БиХ и другим републикама) именује као злочиначку (геноцидну), а борбу других нација и вера као ослободилачку.

Овом антисрпском плану дат је судски „епилог”. Хашке судије доносе одлуке већинским гласовима у судском већу (три према два). То значи да се прегласавају. Другим речима, мањина и већина у пресуди не мисли исто о казни и кривици. Ако се овоме дода чињеница да су само српски политички и војни лидери из Српске Крајине, Републике Српске и Србије (СР Југославије) оптужени за ратне злочине (неки за геноцид) онда „прича” о индивидуализацији кривице пада, а на површину избија симболика колективне кривице српског народа.

Покушаји да се судске пресуде озаконе тако да се не смеју јавно доводити у питање је неодрживо. То би било понижавајуће за „научно знање” о суду, правди, историји као и за судијски сталеж. Ниједна озбиљна наука и научник не могу пристати на апсолутну истину хашких пресуда. Ако наука не тежи апсолутној истини, то још мање може судска пресуда. На апсурдност кажњавања „негације Сребренице” указали су многи научници. То би био закон против слободе истраживања и демократских принципа. Гидеон Грајф је то прецизно изразио – Сребреница није геноцид. Потребна је права, на појмовима и чињеницама заснована интерпретација сукоба на Балкану, интерпретација која ће ући у историју.

Коначно, пресуде Хашког суда не прихвата највећи део српске јавности. Нема начина да се научна и општа јавност угуши. А време ради своје. Српска јавност има дуго памћење, има јако осећање правичности и зна да упоређује.

Научни саветник

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa