Џон Ленон из моје раје

Припадали смо истој раји. Живели смо један наспрам другог у тихој сарајевској Улици Милоша Обилића изнад Башчаршије. Горан је живео у високом партеру петоспратнице, а пред којом беше стабло јабуке.

Можда је на његову музичку каријеру утицала старија госпођа Даринка Дара Ковачевић, професорка клавира, која је живела у истој згради. Њен син звао се Мишо. Био он судија на сарајевском суду. А у приватном животу он је важио за окорелог нежењу.

Горанов отац, Фрањо, био је официр ЈНА. Згодан, елегантан, висок човек. Чини ми се да је био капетан по чину. Сећам се да се кући враћао у војној униформи. На ногама је имао црне улаштене војне чизме од фине коже, које су му допирале скоро до колена.

Његова мајка, Борка, чији надимак беше Цица, би јако лепа плавуша, витка, нежна, изразито згодна, елегантна жена. Брега је и ликом и појавом више личио на њу, него на свог оца Фрању. Горанова мајка имала је сестру Наташу, која је радила у школској поликлиници, у Мис Ирбиној улици. Наташа би често излазила са Горановом мајком и људи би их гледали. Ништа чудно. Само за згодним женама се људи окрећу. Никакво сећање не остаде ми на Горановог брата Предрага.

Прву цигарету у животу попушио сам са Гораном. Некако смо скуцкали нешто пара за кутију „честерфилда”. А онда би заустављали људе по Улици Милоша Обилића и питали их коју цигарету пуше. Казали би нам да пуше „драву”. Ми, мангупи, рекли бисмо им да пушимо „честерфилд”.

Горан није имао дара за фудбал. Зато смо га стављали да брани на голу кад бисмо на улици играли викторије (на један гол). Показало се, међутим, да је и на месту голмана био несналажљив и да му је лопта пролазила, што би у нашој раји рекли, кроз рукаве. Отада није више био ни на голу.

А ни ја нисам био богзна какав у уличном фудбалу. Мој отац, Жарко, који би нас, с времена на време, мотрио са прозора, кад би се најзад вратио кући, рекао би ми да сам чисти тањурџија. А што ће рећи да чекам лопту од својих другова који се муче, да је, ето, само угурам у гол. Који, ленивац! Рекли бисмо као онај Прлинчевић...

Кад имадох петнаест година, са породицом сам одселио на Грбавицу 2, у близини Жељиног стадиона. Убрзо сам чуо за групу Бештије” са сарајевских Ковача, у којој је свирао мој друг Горан. Није му то била прва група. Прву музичку групу основао је још као гимназијалац, која се, ако се не варам, звала „Изохипсе”.

После „Бештија”, Горан Бреговић, Зоран Реџић и Милић Мића Вукашиновић, основали су бенд „Мића, Горан, Зоран”. А затим је Брега формирао нову групу коју је назвао „Јутро”. Чудио сам се, што би казали „ибретио”, том називу групе. Зашто баш „Јутро”? Нимало атрактивно име за групу која жели да успе.

А онда се догодило оно што се догодило. Успех.

Једног дана на Радио Сарајеву чуо сам њихову мелодију „Кад бих био бијело дугме, мала би се закопчала у ме…” Ова мелодија доживела је огроман успех. Одједном, „Јутро” је нестало и постало „Бијело дугме”.

Ни данас ми није јасно зашто је ово „бијело дугме” имало баш четири рупице, а не само две. Биће да је то због оне четири рупице великог и никако белог већ сивог дугмета које припадаше ондашњем тешком кромби зимском капуту.

Ко ће га знати...

Од 1988. године, с породицом живим у Паризу. Често себи кажем да сам постао заточеник Париза, којег би, врло радо, заменио са неким већим градом на Медитерану, рецимо Сплитом. Иде старост...

У зиму 1988, пре одласка у Париз, Горан и ја сусретосмо се на скијању у рајској долини на Јахорини. Упознах га са мојим тад деветогодишњим сином Жарком. Видевши ми сина, изусти оно наше сарајевско – машала!

За време сулудог рата у бившој СФРЈ, Горан Бреговић је пар година живео у Паризу, у којем, како једном приликом изјави, никад није толико радио у животу. Писао је музику за филмове. За „Краљицу Марго”, за „Пупак света”, као и за многе друге игране филмове. Два пута сам га гледао на концертима у Паризу.

У „Цабарет сауваге” (Дивљи кабаре), а затим и у дворани „Реx” на паришкој метро станици Бонне Ноувелле. За концерт у дворани „Реx” није више било улазница. Горан је потражио његову француску менаџерку Марију, која ми је убрзо затим пружила улазницу.

Шта рећи након проласка музичког тајфуна просторима бивше Југославије, тајфуна званог „Бијело дугме”?

„Бијело дугме” никад не би постојало да не би сарајевског музичког генијалца Горана Бреговића и певача храпавог, сломљеног гласа, Жељка Бебека. Више сам него сигуран да је у том генијалном музичком пројекту и каснијем незапамћеном успеху званом „Бијело дугме”, Брега уживао несебичну подршку и потпору својих родитеља.

Његова мајка Борка остала ми је у сећању као једна изузетно храбра жена, која се из петних жила борила за бољи живот својих синова Горана и Предрага. Неки злонамерни, завидни и љубоморни људи знају понекад да кажу да је Горан шкрт. Не, није истина.

Брега, једноставно, не жели да икад више буде сиромашан. Да ли уопште и постоји неко ко би волео да буде сиромашан? Никад, никад више, неће он ићи зими по боцу млека у гранап на „Медресе”, а притом лагано обучен.

Која ми је његова песма најдража из ере „Бијелог дугмета”?

„Блуз за моју бившу драгу”. Као и она, „Јер кад остариш”. Али у овој песми текст је толико сетан и до кости болан да напросто избегавам да је често слушам.

Поводом 50-годишњице „Бијелог дугмета”, ова легендарна југословенска поп-рок група и представница оне надалеко чувене сарајевске поп школе из година шездесетих и седамдесетих, одржаће педесет концерата по градовима бивше Југославије и у свету. Турнеја ће почети 11. маја у Сарајеву, где је „Бијело дугме”, са све своје четири рупице и настало – у Дому младих, у Скендерији. Поносан сам, Брего, на, тебе!

Брего, царе...

Дипломирани журналиста и професор социологије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa