Викенд-уплате Берлина за подривање Београда

Морална победа Србије приликом гласања о резолуцији о Сребреници на основу првих реакција озбиљно је уздрмала Берлин судећи по одлуци да позамашну своту новца уплате на рачуне оних политичких актера који их беспоговорно подржавају. На рачуне неких покрета за викенд су стигле уплате из Немачке, намењене за завршне дане предизборне кампање. Под изговором да се десетине хиљада евра дају за развој демократије у Србији, неки кандидати за градоначелнике и одборнике су део новца потрошили за изнајмљивање предизборног аутобуса, куповину разног пропагандног материјала и закупљивање билборда у Београду.

То што су пре који дан урадиле неке немачке невладине организације, које су иначе под директном контролом неких партија владајуће коалиције у овој земљи, није ништа ново. Владе у овом делу Европе које воде политику у националном интересу протеклих година су на мети неких утицајних финансијских и обавештајних кругова на Западу. У њиховом фокусу су Србија и Мађарска, земље у којима се председник Александар Вучић и премијер Виктор Орбан труде да воде политику усмерену на бољи живот грађанима, водећи рачуна о традиционалним породичним вредностима. Да би се ослабио њихов, пре свега, међународни утицај, протеклих година је уложено на десетине милиона евра. Најчешће за неосновану критику политике коју воде Београд и Будимпешта. Главни циљ је промена политике и приклањање униформном мишљењу које не признаје другачије ставове од оних заснованих на томе да је НАТО не само војни већ и идеолошки гуру.

Као по индигу, готово исти сценарио који се примењивао недавно у Мађарској сада је на сцени у Србији. После парламентарних избора 2022. године мађарска влада је објавила више извештаја обавештајних агенција с којих је скинута ознака тајности. У њима се наводи да је опозициони савез примио више од три милијарде форинти (око осам милиона евра) од невладине организације са седиштем у САД за своју кампању. У интервјуу бившем водитељу Фокс њуза Такеру Карлсону Орбан је истакао да је новац америчких пореских обвезника коришћен за финансирање кампање да он изгуби изборе. Опозиционе странке пак негирале су оптужбе, наводећи да су средства дошла од мађарских држављана који живе у иностранству.

Да идеолозима понестаје идеја, али и новца сведоче речи председника Србије Александра Вучића, који је недавно изјавио да није никаква тајна да се из иностранства из разних фондова финансирају неке опозиционе групе на локалним изборима. „Зна се ко кога финансира, није то нека тајна. Имате групу грађана у Чачку којима са стране дају по 40.000–50.000 евра за локалне изборе да би победили Тодоровића и СНС. Нешто стиже из Немачке, нешто од Рокфелера, нешто одавде, нешто оданде. Људи мисле да је то питање само локалних избора, да је канализација важна, путеви никада их више нисмо градили. Није глас само за људе на локалном нивоу већ и за оне који воде ову земљу”, поручио је Вучић.

На основу незваничних информација српских безбедоносних служби примећено је да су од септембра повећане уплате за неке изборне листе, прво за децембарске изборе. Уплате су мултипликоване од почетка ове године, али ипак у много мањем износу него у суседној Мађарској. Социолог Владимир Вулетић каже за „Политику” да Закон о финансирају политичких активности изричито забрањује финансирање политичких странака од „страних држава; страних физичких и правних лица, осим међународних политичких удружења”. „Наравно, овде говоримо о легалним токовима новца. Међутим, када су могућности у питању постоје и нелегални и нетранспарентни начини финансирања било преко рачуна других правних и физичких субјеката, било на друге начине који нису у складу са законом”, каже Вулетић.

И маркетиншки стручњак Небојша Крстић каже да овај закон прописује правила и ограничења у вези са финансирањем политичких кампања. За наш лист наводи да страна физичка или правна лица не смеју финансирати политичке странке, кандидате или изборне кампање у Србији. То је у складу са циљем осигурања транспарентности, интегритета и демократског процеса избора. „Међутим, онај ко је хтео да доскочи држави, досетио се да уколико странке не смеју да добијају новац од странаца, то могу да чине групе грађана. Отуд имате сталну тенденцију да се постојеће странке опозиције руинирају и имамо пролиферацију различитих удружења грађана која наступају на изборима стално мењајући називе и савезе, а којима је једина константа да су финансиране из иностранства”, истиче Крстић.

Поставља се питање да ли је то легитимно и да ли те партије и покрети који су на платном списку неких страних компанија имају обавеза према њима. Наивно би било веровати да се новац даје на „лепе очи”, јер управо на Западу се зна да нема бесплатног ручка. Владимир Вулетић каже да легитимност може бити спорна када се нешто ради у складу са законом, али нема подршку већине или када закони више не одговарају ставовима јавног мњења. До сада, међутим, нико није поднео захтев за промену закона да бисмо могли да тврдимо да ли би такво финансирање могло бити легитимно, односно да ли има подршку јавности.

„Када је о обавезама реч, што је начин финансирања мање транспарентан, тиме су и обавезе према финансијерима веће јер нема јасних услова под којима се средства узимају. Такве обавезе се углавном преузимају у виду ’шаргарепе’, односно обећања или изгледа да ће се финансирање наставити ако се испуне очекивања финансијера. Чак и тамо где је финансирање дозвољено као, на пример, у случају финансирања невладиних организација или научних института, односно где не постоји никаква обавеза да се испуне било каква формална очекивања финансијера, постоје неписана правила којих се држе они који желе да добију средства. Основно правило је да се оријентишу према визијама финансијера, односно да препознају њихове оријентације и очекивања. У жељи да буду препознати као солидан локални партнер многи домаћи актери неретко покушавају да надмаше та очекивања”, наглашава Вулетић.

А Небојша Крстић каже да је овде, у крајњој линији, све и нелегално и нелегитимно. Наводи да у земљи у којој Устав гарантује равноправност свих грађана, у изборној трци имамо грађане који иду под фирмом групе грађана или покрета, а имају нека права која грађани у трци под заставом странке немају. „Мислим да је ово стање неодрживо и да би парламент морао да поразмисли о доради Закона о финансирању политичких активности и његовом усаглашавању са Уставом Србије. Следећа проблематична ствар јесу и циљеви странаца који троше свој новац на неке учеснике изборних трка у Србији. Они свакако нису љубитељи хуманизма и ренесансе и не троше новац да би унапредили демократију у Србији. У питању су јасни економски или политички интереси”, каже Крстић и наводи скорије примере. Каже да је рецимо организација Саве Манојловића, која је обилато на иностраним донацијама, организовала вишемесечну блокаду Београда и Србије у којој је, осим малтретирања грађана, циљ био да се спречи да Србија експлоатише свој литијум.

„За то време земље из којих су донације стизале убрзано су се припремале у експлоатацију свог литијума. Па онда различите ад хок групе које су спречавале да се вади камен из локалних каменолома неопходан за изградњу путне инфраструктуре. Као да је неко свесно и плански покушавао да Србију омете у свим елементима неопходним за њен економски напредак. Па онда, сетимо се свих невладиних организација којима је дугогодишњи циљ био да се у свест грађана имплантира мисао о ’геноциду у Сребреници’. Ових дана смо видели и зашто им је то било важно”, наводи Крстић.

Бивши саветник за медије председника републике каже да су медији неизоставни део приче и да су они лажно независни, финансирани из иностранства, којима је главни циљ да се криминализује и сатанизује српска власт, да се свакодневно уноси паника у гледаоце и читаоце. „Циљ је да се идеја уличног насиља учини легитимном и да се антисрпски шовинистички наратив пласира из Београда, а не само из Приштине, Загреба, Сарајева и Подгорице. И наравно, да се сваки спин Албина Куртија пласира као чињеница коју је непотребно доказивати”, наглашава Крстић.

Обојица саговорника кажу да је се на овај начин покушава вршење утицаја на унутрашњу и спољну политику Србије. Владимир Вулетић наводи да утицај који стране државе или транснационалне организације врше ретко када директан. Каже да се он више остварује успостављањем блиских контакта, „тапшањем по рамену”, финансирањем различитих пројекта који не морају увек нужно бити политички оријентисани. „Кључна је, међутим, тежња локалних актера да препознају жеље странаца и да те жеље пројектују као сопствене погледа на свет. Није тешко препознати актере који желе да се допадну и препоруче страним актерима очекујући да ће од тога имати користи. Постоје, наравно, и директни утицаји, али ту је већ реч о шпијунским активностима којима се баве тајне службе далеко од очију јавности па се о томе мало зна ван кругова који прате те активности. Најзад, не треба изгубити из вида да постоје и они локални актери који отворено траже подршку од странаца да би остварили своје политичке циљеве”, закључује Вулетић.

Шта пише у Закону о финансирају политичких активности

У Србији политички субјекти (политичке странке, коалиције странака или групе грађана) добијају новац из буџета, од којег могу да плате део или све трошкове кампање. Могу да финансирају кампању новцем који је странка прикупила пре избора, као и од прилога. О свим приходима и трошковима морају да воде евиденције и да подносе извештаје Агенцији за спречавање корупције, а агенција треба да објави и контролише те извештаје, те да подноси пријаве против оних који су кршили правила. Сваки учесник у кампањи мора у року од осам дана да објави податак да је добио новчани прилог или бесплатну услугу ако је вредност већа од просечне плате.

Кампању не смеју да финансирају ни стране државе, стране фирме и друга страна правна лица или страни држављани, ни новцем, ни бесплатним услугама. Од ове забране изузете особе које имају и српско држављанство (поред страног), као и фирме које можда имају страног власника, али су регистроване у Србији као домаћа правна лица, што можете проверити на сајту Агенције за привредне регистре. Максимална вредност давања на годишњем нивоу, које једно правно лице може дати политичким субјектима за редован рад, износи највише 30 просечних месечних зарада. Давање чија је вредност на годишњем нивоу већа од једне просечне месечне зараде јавно се објављује.

Политички субјекат је дужан да давање објави на свом веб-сајту у року од осам дана од дана када је вредност давања премашила износ једне просечне месечне зараде. Уз то су прописана правила, па тако уплата не сме да буде у готовом новцу нити анонимна – дозвољен је само прилог који давалац уплати са сопственог текућег рачуна. Још важније, забрањено је финансирање кампање преко трећег лица и прикривање идентитета даваоца прилога.