Разголићене душе Трећег неба…

Миша Ђурић, професор, хелениста, увек је говорио да све што не пређе из живота у уметност, не можевечно датраје; Тројанског рата не би било, да није било Хомера. Књижевна традиција налаже писцу временску дистанцу да би легитимно проговорио о историјским чињеницама. Кинези имају пословицу: „Не дао Бог да живите у занимљивим временима!”Нама на овим просторима управо је то дао и помислила сам да је правило историјске дистанце неко злонамерно пласирао да би заштитио смутљивце, јер ко ће знати више појединости о историјским догађајима од нас који смо сведоци, учесници,а и жртве, времена у којем живимо?

Трудим се да будем човек овог времена, и користим све његове благодети. Одавно сам купила мобилни телефон, употребљавам компјутер и сурфујем по Интернету, седим у кафићима, пијем заслађене водице... Не трошим папир и плајваз за писање него попут младих савременика правим магнетни запис. Захваљујући томе постала сам високопродуктивна. Не бих могла тај учинак да остварим да сам остала верна писаћој машини за којом нимало не жалим јер је громогласно тандркала,а комшилук ударао метлом у радијаторе, опомињући ме да обуздам свој таленат да не стварам ноћу… А типкање на компјутеру је готово нечујно.Скрибоманија, верујте ми, није штетна, напротив они који је упражњавају њоме штите себе од сурове стварности. Само је смрт бесплатна, али и она кошта цео један живот.

Летела сам и суперсоничним авионом „конкорд”који је на путу у небесима од Париза до Њујорка два пута пробио звучни зид, јездио брже од звука. А када ми је већ Свемогући дао да живим у овом времену, купила сам снажне звучнике јер треба и у мом стану да трешти музика уместо да звоцам новим нараштајима како су бучни. Живимо под терором музике, зар не морам и ја томе нешто да допринесем?! Не могу да се заблиндирам у дубоки бетонски подрум и браним своје време које је измаглило. Не верујем ни у живот после живота, поготово не да је мрак онога света веће благо од светлости живота. Та светлост је кључ мога постојања. Осветљена Сунцем свесна сам себе и не бих хтела никада својом вољом да напустим сјај ове планете.

Нема случајности, све има своје зашто. Сиромашни кувају на води као и богаташи, само што ови други имају чиме да филују воду, имају шта у њу да убаце. Искуство нам казује да се случајности не догађају саме од себе већ да им и ми припомажемо.У ишчекивању чуда нема нам друге него да се носимо са свим недаћама, драмама и трагедијама.

Живимо двоструке животе, нико нема три чисте да се приказује онаквим какав је, дотерујемо се, прскамо купљеним мирисима, бојимo косу, чупамо обрве, као да су оне криве, и представљамо се какви бисмо желели да будемо или мислимо да би нас волели више да смо онакви. А Бог нас је изједначио баш у нашим заблудама и гресима.

Свет сам учила од моје баке, која беше оштра, бескомпромисна жена. Говорила је да ћу ако не постанем лепа до своје осамнаесте године, ако се не прославим до тридесете, и не створим богатстводо четрдесете – лоше проћи у животу, али ја у то нисам поверовала и зато није тако ни испало. Нисам постала лепша но што сам била, славу сам стекла засенчену тајнама, тугом и несрећама, никада се нисам обогатила – јер ко много ради нема времена да заради, али ипак сам преживела и још живим опчињена лепотама овога света. „Живот је највеће благо на планети Земљи”, и то сам од ње научила.

Људи су склони да због својих промашених живота криве лоше околности – у то ја не верујем. А верујем, као што у Талмудупише, да на овом свету успевају они који нађу прилике које им иду на руке, а ако их не нађу, кадри су да их сами створе.

Желим вечно да живим – и успева ми.Одолевам опаким временима и тако ћу срећно да живим све док не умрем.