Опрезно – историја!

Када ми је недавно уредник ове рубрике у "Политици" понудио да изнесем у "Погледима" своје мишљење о тренутној политичкој ситуацији у Србији, изговорио сам се да своје старачке дане проводим на два континента и два града: у Београду и у Вашингтону, те да сам прилично удаљен од тренутне политичке сцене у Србији.

Међутим ових дана сам дошао до закључка да свакако морам искористити љубазну понуду г. Радивојше, јер сам постао свестан једне – нове чињенице у овдашњој јавности, која се и те како тиче и мене лично. Наиме, у последње време неколико младих историчара, доктора и магистара историјских наука су одлучили да пишу о мени, што о дисидентској прошлости, што о мојим књигама и идејама невезаним за тамновање у некадашњој Југославији. Истина, од мог повратка у Београд 2001. многи су писали у овдашњим новинама и часописима о мени као "дисиденту број два", али веома ретко о било чему изузев мојих робијања.

На Западу су, супротно томе, многи писали чланке, књиге и дисертације о мојим есејима и идејама у њима изнесеним, те сам чак у неким енциклопедијама окарактерисан не као дисидент, већ као "религиозни мислилац".

Сада се ситуација и у Београду изменила, што ме је у први мах обрадовало. Времешним људима се увек чини да својим идејама утичу на младе људе.

Управо за овогодишњи Сајам се појавила књига историчара Срђе Цветковића "Портрети дисидената" у којој су "портретисана" четворица "апостола слободе", како је, по мом мишљењу, бомбастично назвао дисиденте аутор књиге. То су Драгић Јоксимовић, Борислав Пекић, Драгољуб Јовановић и ја, Михајло Михајлов. (Издавачи су: Институт за савремену историју, Центар за унапређивање правних студија и Истраживачко-издавачки центар Демократске странке, Крагујевац, 2007. 320 стр.).

Морам признати да ме ни најмање није узбудило постојање појединих грешака и непрецизности у тумачењу неких мојих усмених изјава и цитата у делу књиге посвећеном мени, што кривицом аутора, а што штампарије. На то сам се одавно навикао, па сам чак престао да пишем редакцијама и ауторима и да захтевам неке исправке. Листајући књигу налетео сам, међутим, на осврт аутора о "дисиденту број један", Миловану Ђиласу.

Неке историјске нетачности магистра Цветковића везане за деловање Ђиласа током Другог светског рата ће професионални историчари (што ја нисам) веома лако оборити, и већ су давно оборене у објављеним код нас књигама. Ни то ме не би узбудило. Зна се да Ђиласу једни не могу опростити комунистичку (а тачније – стаљинистичку) прошлост, а други антистаљинистичку, после 1948. А тек шта да се каже о наставку Ђиласове еволуције, када се после 1953-54. Савле, гонитељ хришћана, претвара у великог хришћанског апостола и мученика Павла!

Међутим када сам на страници 82. књиге "Портрети дисидената" прочитао тврдњу, да је Ђилас "на робији ипак уживао привилегије као бивши високи функционер, да је чак је имао писаћу машину и носио цивилно одело, а сам управник митровачког затвора дрхтао је пред њим и склањао поглед", поскочио сам од изненађења и запрепашћења!

А у фусноти на коју се позива аутор књиге (на странама 82-83) налази се од речи до речи овакав цитат:

"... У Сремској Митровици имао је буквално апартман. Соба лепо намештена, чак са завесама, тепихом, писаћим столом, каучом, фотељама око округлог сточића као у салону. Носио је домаћу хаљину на штрафте (свлачио ју је кад би ишао у шетњу) и често качкет. Носио је добро цивилно одело, а не робијашко. Храну су му доносили у порцијама плаве боје, на носачу са четири шерпице... Његова соба је била укосо лево, до наше собе на 4-5 метара. Лепо се у њој видео писаћи сто и велика писаћа машина на њему. Видео се такође и део постељине са веома лепим шарама, лево од стола, и делимично клуб-гарнитура десно од стола. Видело се пола округлог сточића и две фотеље; вероватно га је неко посећивао; и сам сам видео да су улазили неки цивили, јер су се тада врата затварала. Све у свему, соба му је подсећала на хотелску и робијаши су на сва уста псовали и њега и Тита ... Сведочење Слободана Пауљевића из Беле Цркве ("Кобно буђење", "Отокар Кершовани", Ријека 1982) у Д. Михаиловић, "Кратка историја сатирања", Београд 2005, стр. 19."

Игром случаја, или вероватније из неког озбиљнијег разлога, ја сам у истој ћелији у којој је девет година, од 1956. до 1966. са једним прекидом, тамновао "први дисидент у Источној Европи" Милован Ђилас, робијао своју другу робију од 1974. до 1977. То је била ћелија број 33 у приземљу Другог павиљона. Разлог зашто су ме довели управо у ту ћелију је, вероватно, био тај што је ћелија била или боље озвучена него друге, или пак због тога што је, како се причало, имала уграђене неке дебеле цеви у зидове, које су, наводно, биле у ствари некакви краткоталасни предајници. Зрачење из тих цеви је требало да сломи вољу за отпором код осуђеника (о тим уграђеним цевима су причали осуђеници који су видели како их уграђују). Било како било, ни на Ђиласа ни на мене та техника, очито, није деловала.

Међутим, познавајући из властитог искуства размере те ћелије, одмах ми је било јасно да се ради о чистој измишљотини: "...кауч... писаћи сто и велика писаћа машина на њему, део постељине са веома лепим шарама, лево од стола, и делимично клуб-гарнитура десно од стола. Видело се пола округлог сточића и две фотеље..."

Наиме, величина ћелије тако нешто ни близу није дозвољавала, чак и да није других бројних сведочанстава о тешким условима под којима је Ђилас робијао. Бивши Ђиласов пријатељ из ратних и поратних дана Александар Ранковић је знао да је Ђилас по природи био веома зимогрожљив, па је издао наредбу да се ћелија број 33 зими не греје. Ђилас се толико смрзавао, да је његова супруга Штефица, која га је са сином посећивала једном месечно по пола сата уз присуство стражара (норма за осуђене на "строги затвор"), у очајању, за време посете индијског председника Џавахарлала Нехруа Београду, успела да добије аудијенцију код њега и молила га да ургира код Тита да се над њеним мужем не врши физичка тортура у Митровици.

Не само да Ђилас није имао писаћу машину, већ му није био дозвољен ни обичан папир, те је превод са енглеског Милтоновог "Изгубљеног раја" писао на тоалет-папиру.

То су све чињенице. То је све историја. Заиста је забрињавајуће што млади историчари олако понављају разне лажи и не проверавају изворе. Као што демократија није (барем у нашим балканским условима) право на једнако организовање како антифашиста тако и фашиста – историјска наука, ако је озбиљна, није пуко набрајање и истинитих и фалсификованих чињеница. Историја, и те како, има везе са етиком. Уосталом, као и свако људско делање.