Генерације дигиталног активизма и мрежа

Ко сте бре ви, људи? Шта је ваша генерација? Која је ваша песма? Слоган? Шта пише на вашем беџу? Коме верујете? Чему кличете? Против чега сте, за шта јесте? Шта мењате? Да ли би Александар Тијанић имао још више питања од ових која је поставио у говору студентима новинарства на Факултету политичких наука пре више од деценије кад би могао да чује најновија размишљања младих на тему демократије у Србији?

Док су Београд и други градови и општине бројали дане до сутрашњих избора, једно од питања које се наметало јесте и где су млади у свему томе. Јесу ли заиста заробљени у вртлогу апатије или смо сведоци рађања нове, бучне генерације политички освешћених активиста? Дуго су млади били етикетирани као политички незаинтересована екипа, коју више интересује постављање фотошопираних фотографија на „Инстаграм” него политички активизам или излазак на биралишта. И поред релативне дистанце према политици на коју указују бројни подаци, чини се да се, ипак, ветар мења. С порастом друштвених мрежа као платформи за изражавање, млади су почели да показују да њихова тишина није обавезно и знак равнодушности.

Помак од традиционалних облика политичког деловања према дигиталном активизму видљив је у порасту кампања на интернету које су у неким суседним државама покренуле озбиљне друштвене промене. С таквим алатима на располагању млади имају моћ да, рецимо, организују скупове и чак утичу на политичке одлуке из удобне фотеље и кликом на лаптопу. Упркос новим начинима активизма, приметно је да постоји значајан број младих који избегавају изборне кутије, често наводећи разлоге попут „мој глас ионако не значи ништа” или „сви политичари су исти”. То је глобални тренд који широм света рефлектује на дубоко укорењено неповерење у политичке институције. Шта је решење за политички активизам? Едукација. Разумевање политике, њене важности и учинка на свакодневни живот може бити кључно у мотивисању младих да искористе своје право гласа. Школе, медији и организације цивилног друштва свакако имају утицај да младима укажу на њихову моћ и одговорност као бирача.

Млади стоје пред избором – наставити путем апатије или зграбити узде активизма и променити смер своје будућности. У доба када је сваки клик, сваки пост и сваки глас важан, одлука да се не одлучи може бити најгласнија од свих. Можда је њихов излазак на изборе први корак. Генерална секретарка Кровне организације младих Србије (КОМС) Миљана Пејић, каже да су млади заинтересовани за политичке теме и желе промене, али нису једнако заинтересовани да учествују у свим механизмима активног учешћа. За „Политику” каже да КОМС кроз Алтернативни извештај о положају и потребама младих у Републици Србији прати ове трендове, а последње годишње истраживање је показало у 2023. години да је у претходне две године готово свака друга млада особа учествовала у протестима које је организовало цивилно друштво или је потписала петицију и народну иницијативу.

„Ипак, кад су други механизми активног учешћа у питању, ту је њихова заинтересованост и поверење у сам процес доста нижа. Алтернативни извештај је показао да млади доминантно сматрају да немају утицај на политичке процесе и одлуке: више од половине испитаника (54,2 одсто) сматра да политички систем у Србији уопште не омогућава младима да утичу на политичке процесе и одлуке. Такође, чак 76 процената младих нема поверења у изборни систем”, каже Пејићева.

Истиче да алтернативни извештај КОМС-а показује да већина младих прати политичка и друштвена дешавања, иако је порастао проценат младих који не прати политичка дешавања – са 15 одсто у 2022. на 24 процената у 2023. години. Уз то, треба имати на уму да је упитник за ово истраживање био дистрибуиран младима пре мајских трагедија, а да су касније управо ови догађаји утицали на то да се још већи број младих друштвено ангажује. „Млади препознају теме које су им важне, међутим, сматрају да је највећи проблем политичке сцене у Србији то што ове теме нису у фокусу политичких партија и институција и да је политичарима примаран мотив бављења политиком лична корист, а не јавни интерес”, наводи Пејићева.

Велики број младих осећа да је искључен и из финансијских токова и мисли да је то у рукама уских друштвених група. То су кључни разлози зашто су млади неповерљиви и зашто сматрају да парламентарна демократија ради за ужи слој елите, а не за шире слојеве грађанства, па тако и за њихову генерацију. Млади су активни само кад мисле да нешто могу да промене. Где нису сигурни да могу нешто ефективно да учине, они не улажу своју енергију, јер не желе да губе време.

Социолог Владимир Вулетић констатује да је нешто труло у вези с демократским обрасцем и да млади не виде парламентарну демократију као нешто што може да доведе до промена. Каже за „Политику” да су млади жељни промена и да хоће да се то догоди одмах и сад јер су закључили да је садашњи парламентарни модел или спор или неефикасан. „Нисам се бавио тим истраживањима, али мање-више та истраживања се тичу акционог потенцијала младих у политици. Није ту ништа ново. Реално, млади имају много других, за њих, интересантнијих ствари које откривају и које су им приоритети. То све зависи од периода када се млади активирају када осете да постоји нека друштвена неправда и на то су осетљиви. Или ако су у питању вредности за које се залажу и боре, које је неко угрозио, и тада се они обично активирају”, каже Вулетић.

Додаје да је приметно да у одређеним, преломним ситуацијама млади и те како знају да се активирају. Ипак, наш саговорник признаје да млади нису заинтересовани за већи политички активизам јер, како наводи, политика није нешто хаотично и реч је о једној системској делатности, а млади за ту врсту делатности немају неку врсту интересовања. „Увек је постојала једна групација младих који су заинтересовани за политику. Када се погледа кроз историју, увек је било и омладинских руководилаца и људи који су из разних разлога били спремни да се укључе у политику. Раније су све политичке партије обавезно имале свој подмладак, што је у ствари, била једна школа за касније функционере, јер нема сумње да је политика једна вештина у којој морате да баратате с много вештина. Ту се учи како да се носите с јавношћу, полемишете и изграђујете одређене ставове. Дакле, увек смо имали један број младих који су били ’заражени’ политиком и укључени у њу”, истиче Владимир Вулетић.

На питање зашто ипак нема много интересовања за политику међу младима, Владимир Вулетић упозорава да је политика таква активност да одузима много времена. Када неко одлучи да се озбиљније бави политиком морате, ако желите да оставите неки траг, морате да се доста времена посветите свим политичким аспектима. „Млади данас немају много стрпљења, јер данас су доминантни ставови да се нешто жели одмах и сад, а у политици то није могуће. Е сад, они који су одлучили да крену тешким политичким путем, питање је колико успевају да ’инфицирају’ и своје вршњаке. То је друго питање и то се може видети у студентским организацијама где млади функционери имају, као лидери, одређена мишљења која су различита од других, али то није правило”, истиче Вулетић.

А шта су политички приоритети за младе? Миљана Пејић тврди да млади препознају квалитет образовања и запошљавање као кључне њихове проблеме и приоритете. Уколико прате политичка дешавања, одговори показују да младе највише интересују тема корупције и криминала (43,7 одсто), затим националне теме – Косово, ситуација у региону, спољна политика Србије (41,7 одсто), па економске теме – запошљавање, инвестиције и сл. (36,3 процента), нефункционисање демократије у Србији (36,1 одсто) и животна средина са 35,3 одсто. „Додатно истраживање које је КОМС спровео показало је да су млади заинтересованији за животне теме младих од великих државних тема. Чак 67,6 одсто младих је навело да су им веома важне животне теме младих, а исти одговор је дало 36,9 процената младих када се ради о државним темама. Свака друга млада особа би желела да се партије и политичари баве еколошким темама – 73 одсто младих навело је да им је то важно”, истиче Миљана Пејић.

Опонашање успешног модела

Миљана Пејић сматра да млади у политичким партијама нису охрабрени да изражавају свој став, посебно уколико је он другачији од онога што њихови лидери мисле. Наводи да је један од кључних проблема за већу партиципацију младих, то што млади у политичким партијама немају простора да изражавају своју аутентичност, да буду глас својих вршњака и да их заступају. „Из тог разлога Кровна организација младих Србије окупља младе из политичких партија у Савет подмладака и афирмише њихове гласове кроз бројне активности – дебате, подкасте, али их и оснажује да боље разумеју положај младих и имају податке на основу којих могу да креирају мере и програме унутар својих партија како би унапређивали положај младих”, каже Пејићева.

А Владимир Вулетић пак каже да млади често опонашају лидере јер из искуства интуитивно знају да ако опонашате успешног лидера, то може да буде пут ка врху. „Често смо имали прилике да видимо да није реч само о понављању реченица већ и о начину говора, мимикрији, понекад и фризура с намером да личе на лидера. Али пре свега у првом плану је начин говора и акценат, фразе и слично. Реч је о опонашању успешног модела и то није ништа необично и нешто што већ није било у историји. Тај феномен није карактеристичан у политици, ја сам, рецимо, имао прилике то да гледам на факултету где млађи наставници говором и на друге начине опонашају старије успешне колеге”, закључује Владимир Вулетић.