Игре славе родну равноправност

Париз је, после Лондона, други град који ће трећи пут угостити летње олимпијске игре. У Лондону су одржане 1908, 1948. и 2012, а у Паризу 1900, 1924. и 2024. Када је француска престоница први пут била домаћин, 1900, игре су биле далеко од догађаја какав данас видимо, што је и разумљиво. Можда се то најбоље види и по спортовима који су на програму: пре 124 године постојала су такмичења као што је надвлачење конопца, а данас на највећој смотри спорта дебитује брејкденс. Међународни олимпијски комитет (МОК) све више је окренут младима (који су и највећи „потрошачи”) тако да је доскора и један од најстаријих олимпијских спортова – рвање – стрепео за своје место (издржао је све нападе захваљујући Ненаду Лаловићу, члану Извршног одбора МОК-а и председнику Светске рвачке федерације), док на програм улазе скејтбординг, сурфовање и спортско пењање.

Када су се први пут појавиле у Паризу, игре су се одржале у сенци тек подигнутог Ајфеловог торња (отворен 1889) и Светске изложбе, која је трајала дуже од пола године (од 14. априла до 12. новембра 1900). И саме су биле необично дуге (14. мај – 28. октобар), исцрпљујуће и толико утопљене у Светску изложбу да су и поједини такмичари имали утисак да су ту залутали.

Пре 124 године учествовало је 1.330 спортиста (само 11 такмичарки) из 26 земаља, а данас 10.500 из 206 земаља и територија. Париз данас слави родну равноправност, пошто ће први пут у историји бити једнак број такмичара и такмичарки (по 5.250).

Отац модерног олимпизма, Парижанин Пјер де Кубертен, сматрао је да женама није место на олимпијским играма. Залагао се да се, као у античко доба, само мушкарци такмиче. Када су га у тим првим данима обнављања игара питали шта мисли о томе да се и жене укључе, рекао је, наводно: „Зашто да не – могу да плету венце за победнике!”

Међутим, Де Кубертен је врло брзо био надгласан у Међународном олимпијском покрету, тако да су само прве игре модерног доба, у Атини 1896, одржане без жена. На другим играма, у Паризу 1900, Елена де Пуртуал ушла је у историју као прва жена освајач златне олимпијске медаље, коју је освојила у једрењу, са екипом Швајцарске. Прва шампионка у појединачној конкуренцији била је британска тенисерка Шарлота Купер, петострука победница Вимблдона од 1895. до 1908.

Требало је да прође 128 година да се жене изједначе с мушкарцима по броју учесника на олимпијским играма. У Паризу 1900. такмичило се два одсто жена, у Амстердаму 1928 – 10%, у Монтреалу 1976 – 20%, у Атланти 1996 – 34%, у Лондону 2012 – 44%, у Рио де Жанеиру 2016 – 45,6%, у Токију 2021 – 48,8%. Овог лета у Паризу видећемо 22 мешовита такмичења (у Токију их је било 18).

Амблем предстојећих Игара ефектно осликава овај тренд. У питању је слика која може да се „чита” двојако: као лик Маријане, симбола слободе у Француској и саме Француске, али и као олимпијска бакља – један од симбола олимпизма.

У многим стручним магазинима, овај лого, француског аутора Силвана Бојера, проглашен је за најбољи у 2019. години. Он ће бити утиснут и на лице медаље (наличје је већ традиционално грчка богиња Ника), која у свом средњем делу садржи шестоугоани метални део преузет из првобитне конструкције Ајфеловог торња.

Кад је реч о маскоти, то овог пута неће бити нека животиња, већ фригијска капа, купастог облика, која је симбол слободе из времена Француске револуције.