Незапосленост и безбедност међу највећим проблемима младих

Протекла година била је изузетно тешка и изазовна за остваривање људских права младих у Србији, а два масовна убиства у којима су животе изгубили углавном деца и млади и која су се десила у Основној школи „Владислав Рибникар” и селима Орашје и Мала Дубона, на најдраматичнији начин скренула су пажњу јавности на вршњачко насиље и безбедност младих. Истраживања и подаци о младој популацији у нашој земљи говоре да се она и даље суочава са проблемом незапослености и касног осамостаљивања од родитеља, а према подацима из Анкете о приходима и условима живота, 317.000 деце млађе од 18 година и 127.000 младих од 18. до 24. године живело је у ризику од сиромаштва или социјалне искључености. Са друге стране, охрабрује чињеница да је у протеклој години позитивно повећан грађански активизам младих, истиче се у годишњем извештају „Људска права младих у 2023. години” Београдског центра за људска права и тима Уједињених нација за људска права, који се објављује већ пету годину заредом.

Представљајући ситуацију у области права на рад и образовање младих у Србији, психолог и једна од ауторки извештаја Сарита Брадаш истиче да је у односу на 2022. годину лане дошло до пада запослености младих за шест одсто, а незапосленост је повећана за 4,5 одсто.

„Када се пореде подаци из пописа становништва 2011. и 2022. године, види се да је број запослених младих мањи за 6.000 у односу на попис из 2011. године, а оно што говоре истраживања јесте да запосленост младих зависи од стопе развијености региона у коме живе. Додатни проблем представља константан пад издвајања за образовање – наша земља је претходне године издвојила 3,1 одсто БДП-а за образовање, док је пре 15 година издвајала 4,5 процената БДП-а за ову област. Србија за предшколско образовање издваја 50 пута мање него што је просек земаља ЕУ за децу тог узраста, за децу основношколског узраста пет пута мање, а за ученике средњих школа и студенте шест пута мање него у земљама Европске уније. Резултати ПИСА истраживања показали су да је двоје од петоро петнаестогодишњака функционално неписмено, а разлике у постигнућу постоје и између гимназијалаца и ученика средњих стручних школа, као и између ученика из тзв. привилегованих социјалних група у односу на ђаке из материјално угрожених група – на сто ученика из привилегованих група који постижу основни ниво математичке писмености, то чини само 54 одсто деце из угрожених социјалних група. Осим тога, деца из угрожених група чешће похађају средње стручно образовање, а у неким средњим стручним школама чак 90 одсто ђака је функционално неписмено. Иако је у дуално образовање уложено много финансијских и организационих ресурса, свега око 9.000 ученика је прошле школске године похађало ово образовање, што чини свега 4,1 одсто од укупног броја ученика средњих школа. Подаци такође говоре да око 15 одсто младих у Србији спада у тзв. НЕЕТ категорију – нити ради, нити се школује, нити се налази у процесу радне обуке за одређени посао”, закључује Сарита Брадаш.

Наглашавајући да око 60 одсто младих у нашој земљи живи са родитељима, једна од ауторки овог извештаја Јована Тимотијевић закључила је да сведочимо перманентој кризи у остваривању права на становање за младе особе у нашој земљи.

„Подаци из 2022. године говоре да је просек осамостаљивања младих у Србији 31,4 године, када се они више и не налазе у законској категорији младих. Чак и ако успеју да се осамостале, млади су преоптерећени стамбеним трошковима – преко 40 одсто свог буџета дају на кредит или најам стана и инфостан. Једина помоћ државе јесте помоћ у куповини сеоских домаћинстава у Србији, иако највећи број младих каже да би изградња непрофитних станова била најбољи начин државне помоћи”, закључује она.

Александар Стевановић са Института за социјалну медицину оцењује да вршњачко насиље и безбедност младих представљају јавно здравствени проблем и додаје да је неопходно радити на превенцији вршњачког насиља. Он упозорава да најновије истраживање Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут” говори да је трећина ученика петог и седмог разреда основне школе и првих разреда средњих школа учествовала у тучи барем једном годишње, а сваки седми био је жртва дигиталног насиља, односно злостављања на друштвеним мрежама или интернету, а те проблеме неће решити ни детектор за метал, ни измена Кривичног закона. Због тога је, сматра Стевановић, потребно хитно започети рад на изради националног програма развоја и здравља младих, који мора имати међусекторску сарадњу, јер социјалне детерминанте здравља – сиромаштво, социјална искљученост и ниско образовање, иду заједно са лошим здравственим исходима.