Ђилас је ваш партнер, мој није, дајем оставку

Не да није разумео наш бирач у Ваљеву, већ одлуку о пропалом бојкоту и савезништву са Ђиласом није прихватао ни наш бирач на Врачару. Пет одсто, колико смо са Ђиласом скинули бојкотом у Београду, тужан је резултат за предају изворног ДСС-а бриселској опозицији – ове две реченице написа ми недавно један члан председништва Новог ДСС-а. Како је ова државотворна странка дошла у позицију да остане на политичкој маргини са Странком слободе и правде и Поношевом, како се већ зове његова назовистранка? Антиподима у сваком погледу. По сваком питању. Санкције Русији, велико ДА од Поноша. Република Српска за Маринику геноцидна „република шумска”. Помоћ Србима у Црној Гори за Ђиласа „мешање у послове друге државе”. И тако даље...

Знам, знам, одмах следи одговор „нисмо ми у савезништву, то је био само партнерски однос у вези с борбом за изборне услове”. За симпатизера Новог ДСС-а чак и такав „партнерски однос” био је тешко прихватљив и до 17. априла, али рецимо да је некако и могао, уз запушен нос, да га прихвати због приче о изборним условима. Међутим, од тренутка кад је већи део коалиције „Србија против насиља” одлучио да изађе на изборе, опозиција више није смела да има дилему, на изборе је требало да изађе свака странка. И да се бори да победи у више општина и градова, уместо бесмисленог бојкота.

Пардон, „активног отпора”, како се бојкот називао. Да није смешно, било би тужно. За млађе читаоце занимљив податак, постојала је у другој половини деведесетих странка која се звала Српска либерална странка. Академици, Никола Милошевић, Коста Чавошки, пуно учених људи. И њихов мото је био „под Милошевићем нема слободних избора, бојкотујемо их све”. Епилог – никада нису изашли на изборе и тако су нестали с политичке сцене.

Зашто је данас Нови ДСС остао сам у друштву Ђиласа? То јест, хајде да обрнем питање: Шта је то бојкот донео? Да ли је власт нелегитимна с излазношћу од 46 одсто у Београду, где је добар део опозиције изашао на изборе? Није. Да ли је у изборној ноћи или дан после било 80.000 људи на протесту у престоници? Није. Хоће ли неко из иностранства (свеједно Запад или Исток) оспорити резултате избора? Неће. Сва ова питања, буквално иста, Ђиласу је 2020. постављао Милош Јовановић, а данас је одустао од њих. Зашто је одустао? Немам одговор.

Који је онда план Новог ДСС-а? Проблем је то што нема плана. А питање следи: Шта се дешава кад буду расписани следећи избори, ванредни, редовни, за 12, 24, 36 месеци, кад год и који год избори, шта онда ако остану исти услови као данас, да ли се и онда не излази? Судбину Српске либералне странке с бојкотом смо видели. Или се ипак излази под истим условима који су данас, али онда би сваки београдски општински одбор Новог ДСС-а могао сасвим оправдано да пита 12 људи из председништва странке: „Па што нам оне 2024. нисте дали да изађемо и можда освојимо пет–шест градских општина?”

Али, хајде да замислимо да у том партнерском односу с Ђиласом (за шта се шансе мере промилима) чак и буде освојена власт. „Шта мислиш, како би то изгледало где ми имамо својих десетак одсто, а садашња пробриселска опозиција (у том тренутку нова власт) 40 и кусур одсто?”, пита ме један дугогодишњи члан Новог ДСС-а. „Па, шутнули би Нови ДСС после два месеца, нашли би неке посланике дотадашње власти који би својим мандатима дали подршку, како би то тада назвали, ’снажном европском путу Србије, где је Нови ДСС кочничар’. Сети се 2001. и одузимања мандата ДСС-у које су спровели жути”, одговорих. Тако би се завршила сарадња с пробриселском групацијом и да се којим чудом освоји власт. А неће се освојити. Нови ДСС би испао „корисни идиот” за довођење бриселских климоглаваца на власт.

А што бих ја желео да тако неки дођу на власт? Сећамо се власти демократа. Сећамо се, на пример, и измена закона да се градоначелници не бирају директно које је изгласала Демократска странка, пошто је претходно 2004. изгубила директну трку за прве људе Новог Сада, Ниша и Крагујевца, а једва добила Београд. Сећамо се и њиховог Студија Б и хвалисања сваког потеза градске власти. Сећамо се и саобраћајца из 2005. године који је професионално радио свој посао, зауставио због прекршаја на путу Ђиласа, и речи које је тада овај упутио полицајцу: „Не можеш ми ништа... одј..и”. Јел’ такво дрипачко понашање треба да буде она друга „боља Србија”, с којом смо у „партнерском односу”?

Хвала, у „партнерском односу” са таквим људима, ја, Урош Пипер, до данас медијски координатор Нове Демократске странке Србије, не желим да учествујем и подносим оставку на ову функцију.

*Дипломирани новинар