Новинар са срцем

У оквиру представљања Италије као почасног госта 52. међународног Београдског сајма књига, у дебати "Европа данас: перспективе за Балкан", односно "Европске интеграције и уставна криза" која прекосутра у 11.30 почиње у великој конференцијској сали најављено је учешће Серђа Романа, италијанског политолога, историчара и врсног новинара који се одлично сналази у балканској и српској проблематици. У том разговору ће учествовати и Фернандо Ђентилини, Лука Гори, Масимо Нава, Арналдо Коласанти, Миодраг Лекић и Милан Пајевић. Модератор је амбасадор Италије Алесандро Мерола.
У последње време италијански медији, како штампа тако и телевизија, не посвећују пуно простора политичким проблемима Србије (готово да изненађује недавни интервју са премијером Коштуницом објављен у листу "Соле 24 оре" 21. 10. 2007). Међутим, постоји један новинар који радо пише о Србији и екс-Југославији – Серђо Романо, не само изванредан журналиста и аналитичар наших политичких прилика него и сјајан познавалац историје Балкана и менталитета нашег народа то потврђује сваким својим чланком.

Поред уводника, Романо уређује и сталну рубрику у листу "Коријере дела сера", у којој свакодневно одговара на писма читалаца. У времену како политичке тако и медијске италијанско-српске апатије ипак се дешава да читаоци затраже одговоре и разјашњења на питања из српске прошлости и садашњости. Тако се једно од Романових размишљања односило и на српски егзодус, односно трагично југословенско лето 1995. На питање читаоца (Марко Барат из Културне евромедитеранске асоцијације) зашто и након 12 година од српског егзодуса нико не жели да се сети страдалих и прогнаних Срба из Крајине и Славоније, и констатације да Србији треба вратити њено достојанство како би била интегрални део Европе, достојанство које не само да јој историјски припада него би било срамно негирати јој то право, Романо у "Коријере дела сера" од 4. јуна ове године објашњава да је хронологија догађаја, прво масакр у Сребреници са немилосрдним етничким чишћењем босанских муслимана под командом генерала Младића (јула 1995), а готово непосредно затим прогон Срба из Крајине (августа 1995), утицала да се спознаја онога што су Хрвати учинили српском становништву ублажи.

Новинар је, међутим, додао:

"Оно што ме је највише погодило у тим догађањима, а и касније, оним на Косову, био је збирни суд јавног мишљења Запада... Србија је у том моменту постала главни кривац за балканске ратове... Знам да није могуће правдати зверство једног са зверством другог. Али, било би корисно сетити се прогона Срба у Павелићевој великој Хрватској за време Другог светског рата, лакоће са којом су Немци, истих година, регрутовали пукове босанских СС-а за борбу против Титових партизана. Ниједан од ових догађаја не би могао оправдати окрутност босанских Срба. Али, сећање на њих би омогућило да се схвати зашто је српско друштво дуго одбијало да поверује у сребренички масакр и зашто се сматрало неправедно кажњеним од једног вида западњачке завере."

Подсећајући на значајну, али готово заборављену чињеницу да су америчка приватна удружења са благословом Вашингтона опремила и наоружала хрватске трупе које су спровеле дивљачку операцију Олуја, Романо наставља: "Претпостављам да Клинтоново председништво није рачунало на брутално етничко чишћење које су Хрвати реализовали за време те операције; то је други доказ колико је било скромно знање Американаца о историји Балкана...

И уместо да дамо доказ политичке сензибилности ми, међутим, допуштамо да нас у Београду представља намргођена тужитељка Карла дел Понте која је, за време својих посета српској престоници, изгледала надахнута једном врстом судског беснила."

Серђо Романо не оставља по страни ни осетљиво питање Косова. Ова неуралгична тачка налази простор када читалац пита зашто Европа није реаговала на Бушову отворену подршку независности Косова приликом његове недавне посете Албанији. Серђо Романо је 28. јуна ове године одговорио да сматра да је независност Косова омаж национализму: "... Промена граница у Европи је, сем што је опасна, некорисна. Рат је оставио многе неправедне и спорне границе. Али, постојање Европске уније и њено неизбежно ширење на Балкан теже да прогресивно смање државни суверенитет и да, истовремено, створе растући простор за улогу региона. Промена државних граница у тој перспективи постаје анахронизам, једна врста поклона стварању националне државе, који припада прошлости и осећању (националистичком) које, међутим, морамо обесхрабрити."