Распада ли се српска нација?

Немам намеру да се осврћем на сва Милованчева и Орловићева спорења небитних проблема, јер они нису ништа оповргли од изнетих ставова у мом тексту.

Обавеза ми је да нагласим да, и поред пет историјских института, Одељења историјских наука САНУ и четири одељења за историју Филозофских факултета у Србији, још није написана свеобухватна историја о српској нацији, њеној изградњи, недовршености и распаду. То је слабост српске историографије и сродних научних дисциплина. Отуда многе нејасноће и заблуде па и у овој полемици, од којих ћу да се осврнем само на неке.

Називи за припадника српског народа су: Србин, Србијанац, Црногорац, Босанац, Херцеговац, Војвођанин, Метохијац итд. Придев србијански изведен је од речи Србија (држава), а српски од речи Срби (народ); босански од речи Босна (држава, не народ), црногорски од речи Црна Гора (држава, не народ)... И сви су легитимни, с регионалним значењем, не националним, осим Срби. Српска нација никада није до краја конституисана, искована, како би рекли Енглези, и никада Срби нису живели сви у српској држави, чак ни у време цара Душана. Југославија је нешто друго. Господине Милованчев сетите се Бранка Радичевића и његовог „Ђачког растанка”, од кога можете нешто и да научите, кад сте већ то пропустили у школи. Дакле, у Црној Гори живе Срби, Црногорци и Монтенегрини, а у БиХ Срби, Хрвати и Бошњаци, с честим мењањем назива, покушавајући да прикрију своје етничко порекло. Ничег у овоме нема понижавајућег ни за један назив, али има поражавајућег за Српство. Професоре Орловићу не постоје „црногорско-српски односи”, већ црногорско-србијански, или односи двеју држава Србије и Црне Горе, једног те истог народа. „Црногорско-српски односи” је плеоназам. У прошлости, вама непознатој, то би значило српско-српски односи, с тога и не зачуђује, али вас и вашу синтагму не оправдава, иако сте, по вашем признању, „аматерски познавалац националне историје”. Да исправим ваше незнање – Обреновићи нису црногорског порекла, док се о Карађорђевићима још увек води полемика и не постоје поуздани подаци о њиховој постојбини.

Неистина је господине Милованчев да је моје најновије чедо „србијански народ”. Ову синтагму, и овај појам, нисам никад употребио, па ни у овом тексту. У недостатку аргумената, користите прозирну подметачину.

Паралела Азербејџана и Црне Горе савршено је добра, а упоређење са БиХ је немогуће, јер се Сребреница десила у њој. Зашто сте ви, као Војвођанин, прескочили паралелу с Мађарском, вековним непријатељем Србије и Срба, данас нашег најбољег суседа, ако се иза те доброте нешто не скрива.

Нисам све житеље Црне Горе назвао Монтенегрини, нити је тај назив погрдан, будући да га они сами користе. Србе и Црногорце у Црној Гори нисам ни помињао, пошто садашњу антисрпску и антисрбијанску политику воде управо Монтенегрини, док су им Црногорци и Срби потчињени и, сви скупа су под будним надзором Северноамеричке алијансе.

Његошево кандило заиста је угашено, његови потомци показали су се „неодлучним у критичким тренуцима” за Српство, што сам и навео, и што господин Милованчев није ни покушао да оспори. У томе је проблем, бежите, обојица, од суочавања са истинским и болним националним проблемом – удаљавања Црне Горе од Српства. Пишете, господине Милованчев, о СПЦ у Црној Гори, а не помињете Црногорску православну цркву, а мене оптужујете за „тобожње српство којем недостаје подлога православне трезвености”. У време болести Његове светости патријарха Павла, мени је митрополит Амфилохије уручио Орден Светога Саве, сигуран сам због моје оданости православљу и Српству. Верујем да СПЦ више и поузданије зна о мени од мојих критичара.

Српство је угашено, пре свега у Црној Гори, а гаси се свуда и на сигурном је путу да нестане. То још не виде Срби као што су Милованчев и Орловић, па ме Милованчев још и оптужује да га сужавам на Београдски пашалук. За овакву тврдњу он не износи ниједну чињеницу, већ баца само празњикаву етикету. Нас своде на Београдски пашалук државе НАТО-а које су нас победиле у рату 1999. године. Пре тога, у време Депоса, министар иностраних послова Велике Британије, предочавао нам је да ће Србију вратити, у државотворном погледу, на Београдски пашалук, ако се с њима не усагласимо. Не изједначавајте моју моћ с најјачом војном организацијом на свету. Сав мој живот и рад ишао је, и иде, другим правцем, од оног који сте ми ви приписали, очигледно по налогу ваших академијиних и, можда, других  налогодаваца.

Милованчев се слаже да је црногорски представник у УН требало да не гласа за резолуцију напуштањем сале. Бар то! Тада не бих написао то што сам написао, а ни Милованчев не би морао да потрже искривљено перо. Дакле, нисам демонизовао народ Црне Горе, већ Монтенегрине и њихово вођење антисрпске и антисрбијанске политике. Нисам мрзитељ Црне Горе и њених житеља, будући да ми је мајка (девојачко Бојић) пореклом из тих крајева (Колашин, Доња Морача, Метохија). Ко још мрзи своју мајку и њено порекло, професоре Орловићу?

За жаљење је што једна оваква болна, горка и разарајућа тема о српској нацији није наишла на достојне саговорнике, већ на двојицу клеветника. Потребни су јачи, смелији и умнији играчи за расправу о овој теми. Моји критичари се понашају као да се судило, због Сребренице, у УН Црној Гори а не Србији, и уместо да заступају интересе своје државе, они се залажу за интересе суседне државе.

Историчар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa