„Јадар” неће изазвати загађење речних токова

Откако се последњих дана поново захуктала прича о пројекту „Јадар”, јавност у Србији је и даље збуњена крајње контрадикторним причама о томе треба ли нам или не литијум. Оно што све највише занима јесте да ли ће моћи и даље да се пије вода из чесме, да ли ће и у којој мери овај пројекат угрозити Дрину и Саву…

Компанија „Рио Тинто” је прошле недеље објавила нацрте студија процене утицаја на животну средину пројект „Јадар” и потврђено је да је суживот индустрије и природе могућ.

– Ово су нацрти студија процене утицаја пројекта „Јадар” на животну средину. Оне представљају саставни део техничке документације. Где год се нешто гради, обавеза инвеститора је да покаже како ће пројекат утицати на животну средину. У овом пројекту урађено је на хиљаде анализа, модела, прорачуна и експеримената, да би се извео закључак да се овај пројекат може извести безбедно по животну средину, у складу са законима и стандардима и Србије и ЕУ. Дакле, суживот индустрије и природе је могућ. Међутим, ово нису коначне верзије, тј. ако би се пројекат наставио, било би потребно урадити још неке анализе, добити и одређене захтеве надлежних органа и заинтересоване јавности, али су довољно комплетне да тачно пописују потенцијалне утицаје – каже у разговору за „Политику” проф. др Александар Јововић с Машинског факултета у Београду.

Шта је закључак студија, да ли постоје ризици за квалитет и доступност вода у долини Јадра и како би били спречени?

За водоснабдевање нема ризика јер би главни извор за производњу биле подземне рудничке воде и кишница. Воде из приобаља Дрине, дакле не из корита, повлачиле би се по потреби, али то свакако није вода која би могла да се користи за пиће. Осим тога, у тренуцима највећег повлачења свеже воде то би износило 0,007 одсто укупног протицаја Дрине, дакле потпуно без утицаја на сам водоток и друге кориснике. Када говоримо о осталим ризицима, закључак студија је да пројекат „Јадар” неће изазвати загађење речних токова, укључујући реке Јадар, Дрину, Саву и Дунав. Посебна пажња посвећена је постројењима за прераду отпадних вода, где би користиле технологије као што су ултрафилтрација, резервна осмоза и јонска измена.

Још један аспект студија о коме се много прича јесте и питање сумпорне киселине. Како ће се она користити, складиштити и транспортовати?

Сумпорна киселина би се користила искључиво у затвореним судовима при температури далеко испод тачке кључања. Ни у једном лабораторијском тесту није било њених испарења, а ако би дошло до тога гасови би били пречишћени у мокрим скруберима пре испуштања у атмосферу. Уосталом прорачуни и модели су показали да утицај процесног постројења на околни ваздух је скоро занемарљив. И остали аспекти руковања сумпорном киселином осмишљени су према најстрожим међународним стандардима безбедности.

Како би дефинисали улогу струке у контексту пројекта и како обични грађани могу да се информишу?

Очекујем да се у даљу дискусију о пројекту укључе НВО, универзитети, пројектантске компаније и целокупна заинтересована јавност како би се додатно унапредио пројекат и поставио Србију и у научноистраживачком и у индустријском смислу на једно од водећих места у погледу одговорне експлоатације критичних материјала. Да би се то остварило, неопходно је да дискутујемо основу чињеница и да склонимо политиканство из приче. Морам да кажем да је негативна кампања која прати пројекат нанела штету и нашој науци. Због опште атмосфере враћено је у Аустралију постројење на коме би се обучавали наши студенти и докторанди и које би значајно унапредило наше научне капацитете.

Какво је искуство рада на овим студијама и колико је то био комплексан посао?

Ово су најсвеобухватније и најдетаљније студије процене утицаја пројеката на животну средину које су икада урађене у Србији. Посао је био дуготрајан и комплексан. Почео је анализом недостајућих података и анализа, затим су урађене те анализе и прорачуни и модели, оцењена техничка решења, предвиђене потенцијалне додатне мере. Наше искуство је ту било наравно веома важно, и у изради појединих модела и у анализи података. Ми, као факултет, али и друге веће установе које су учествовале, углавном и радимо комплекса решења.

Да ли се често срећете са овако детаљном студијом и колико је ово значајно за универзитет и Машински факултет?

Као што сам већ рекао, ово је сигурно најдетаљније урађена студија, једним делом услед сложености самог пројекта, а једним што је у питању „гринфилд” инвестиција. Из тога разлога неупитно је огромна част и одговорност да се овако значајан пројекат повери факултетима и институтима Универзитета у Београду и водећим домаћим пројектантским и консултантским кућама, а са друге стране, неупитно је да се овако значај пројекат и мора поверити водећим установама у земљи, а ту сигурно спадају факултети Универзитета у Београду. Управо наше учешће у разним анализама, прорачунима, моделима, и наравно изради самих студија јесу страна сигурности за ширу јавност.

Чујемо да постоји доста коментара због тога што су се нека решење у оквиру пројекта временом мењала. Да ли је то стандардна пракса?

Пројекти се развијају дуги низ година, мењају се техничка решења, унапређују на основу прорачуна, анализа. Студије из области удеса, измениле су комплетно концепт одлагања отпада. Првобитно је било предвиђено да се отпад одлаже у течном облику у великом флотацијском јаловишту. Ово решење је промењено и прешло се на технологију сувих филтер погача које повећавају стабилност депоније, а смањује њену запремину, емисије прашине и могућност загађивања подземних вода. То решење је накнадно додатно побољшано тако што је омогућено да се до 50 одсто отпада искористи за запуњавање подземних тунела у руднику, чиме је преполовљена укупна површина коју би депонија заузимала.

Како реагујете на коментаре дела јавности који доводе у питање објективност стручњака који су радили на студијама?

Основна замерка је то што је инвеститор студија био инвеститор пројекта, дакле компанија „Рио Тинто”, али тако налажу прописи ЕУ, многих земаља по свету па и наше земље. Али тако налаже и разум, да инвеститор доказује безбедност и утицај својих решења, а да их независна тела оцењују. Пројекте ће оцењивати државна ревизиона комисија, а студије о процени утицаја заинтересована јавност и техничке комисије надлежног органа. Када је грађен Моста на Ади, Град Београд, као надлежни орган, формирао је комисију с великим бројем стручњака за оцену студија.