Пикси, не буди Хамлет!

Има нечег мазохистичког у гледању наше фудбалске репрезентације. Толико смо лоше играли против Словенаца да је све боље од тога чист поклон за наше напаћене фудбалске душе. Како да победимо чврсту Данску, у којој нема ништа труло? Можда имам решење: да се Пикси преруши у Тадића, уместо да на клупи изиграва Хамлета!

Шекспиролог Драган Стојковић је свестан да у нашој игри има драме. Рецимо, наш напад је до сада изузетно играо против наше одбране. А како смо ми највећи мајстори када играмо против себе самих, остаје нам бити или не бити против далеко боље Данске.

Када има таква два шпица, попут Александра Митровића и Душана Влаховића, а иза њега офанзивног везног Душана Тадића, који могу да размонтирају сваки тим на свету, али и да буду растављени на комадиће од било којих 11 играча на свету, мистер Пикси је опет одлучио да се коцка.

Поставка игре је метод харакири, или на српском, сви у напад, али с таквом неодлучношћу да против бледих Енглеза не бисмо дали гол до следеће године, а против „велесиле” Словеније смо једва дали један, у 95. минуту. Тако је игра „орлова” постала српски рулет, звани „за гол више”. Али у нашој мрежи.

Зашто уопште није лоша идеја да се Пикси преруши у Тадића? Прво, Драган Стојковић је увек давао више на трави  него на клупи. Друго, у својој постави Пикси нема играча ни приближног оном што је он био, а то је централни везни који прима пас од задњег везног, негде око центра, а затим се окреће ка противничком голу и онда својим талентом и брзином лако предрибла први прстен одбране, стварајући вишак у нападу, а потом испоручује лопте шпицевима, као дистрибутивни ланац за производњу голова. Треће, чак и да Пикси то заиста уради, друг Александар Чеферин, председник УЕФА и наш брат Словенац би се правио да то не види. Уосталом, против његове Словеније судија нам је свирао као да је пореклом из срца Шумадије.

Наравно да Пикси све то зна, јер Тадић јесте врхунска класа, али је исувише офанзиван, а сада су га стигле и године, тако да се његов завршни пас лако блокира и све ређе долази до Александра Митровића. Зато га је против Енглеза ставио на клупу за резерве, чувајући га за друго полувреме, али се после утакмице Тадић пред камерама побунио због тога, сматрајући да је најбољи играч ове екипе. Да је то Тадић рекао пред некадашњим тренерским громадама Бранком Станковићем, Вујадином Бошковим, Миљаном Миљанићем или Љупком Петровићем, нашао би се одмах у првом авиону за Београд. Или би наша влада у процесу реституције инсистирала да јој припадне Голи оток. Пикси је, међутим, попустио и зато се стиче утисак да се понаша биполарно. Од еуфоричних конференција за штампу, до депресивног седења на клупи, када изгледао као човек који чека последњи воз да би га одвезао кући.

Пикси такође зна да је иза њега око седам милиона селектора, једног од њих управо читате, који очекују да изађу из колективне депресије и коначно виде „орлове” како играју прави фудбал. Сви ти селектори, архивирани у попису становништва, углавом пате од националне митоманије, натурајући Стојковићу да игра са два центарфора, а како је Лука Јовић поново у одличној форми, иако се поприлично угојио, зашто не и са три.

Међутим, ако Митровићу, Влаховићу и Тадићу придодамо Живковића и Младеновића, који играју по боковима, у стартној постави имамо петорицу играча са офанзивним бубицама, те нам одбрана практично не постоји. У оваквој модерној геометријској поставци фудбала, систем Гвардиола, то се сматра колективним суицидом.

То је показала утакмица са Словенцима. У одбрану се враћао само онај ко је имао снаге да истрчи четрдесетак метара, а да не испусти душу, попут Сергеја Милинковића Савића. Његово споро враћање у контранападу Словеније – ваљда Сергеј није хтео да поквари кратку, зализану фризуру и та невероватна равнодушност док гледа Словенца који му бежи као воз „Соко” ка Новом Саду и забија нам гол – коштаће толико Сергеја да ће остати запамћен као Вук Бранковић српског фудбала.

Када буде спремао тим против Данске, која се показала бољом од Енглеске, Драган Стојковић ће сигурно размишљати зашто постепено, кроз квалификације, није много више форсирао Лазара Самарџића, момка од 22 године рођеног у Немачкој који је играо за све младе селекције панцера.

Али добри дечко Лазар, који игра везног у италијанском Удинезеу, одазвао се српском позиву за мобилизацију и уместо да је већ заузео централну позицију у екипи, прави удубљење на клупи за резерве. Добри мој Лазаре, запамти: када чујеш српску трубу за јуриш, знај да ти права опасност не следи од оних испред тебе, већ оних иза тебе! То је осетио и Вељко Пауновић, селектор младе репрезентације Србије, која је 2015. године освојила титулу првака света. Чим је освојио светски куп, Пауновић је нестао из Србије и сада се мота негде по Мексику, као да је фудбалски Троцки.

Могао је Лазар Самарџић да направи други избор. И да сада ужива у сенци Тонија Кроса. Централни везни Немачке и Реал Мадрида је враћен у репрезентацију, јер је Тони врхунац фудбалске интелигенције, играч од кога све почиње и са ким се све завршава, попут његових великих претходника Лотара Матеуса и Бастијана Швајнштајгера. Крос са 34 године је канцелар немачког фудбала, што је некада у репрезентацији Југославије био управо Драган Стојковић.

Вероватно Пикси размишља овако. Ако против Данаца од првог минута стави Лазара Самарџића и веома занимљивог Вељка Бирманчевића, кога су, наравно, пропустили и Партизан и Звезда, да би момак ове године прашку Спарту довео до титуле првака Чешке са 16 голова и 11 асистенција, а ствари крену по злу, селектор ће остати заувек проклет. Зар си сад нашао да подмлађујеш тим, црни Драгане, рећи ће му седам милиона селектора.

Ако буде саставио тим по принципу идем на сигурно – дакле, са већ познатом поставом, а ствари опет крену по злу, рећи ће му, зашто ниси подмладио тим кад је требало, баш сад кад се одлучује, против Данаца.

Са овим хамлетовским дилемама, Пикси добро разуме зашто је селекторска фудбалска столица нешто ризичнија од електричне. Није схватио да су Енглези тек бледа сенка састављена од суперзвезда које је немогуће наштимовати, потом његови момци нису умели да раставе на делиће чврсте Словенце и сада се нашао у типично српској позицији: тражим спас у последњи час!

Али Данци нису моћна Немачка. Далеко су од Француске коју предводе безвремени Антоан Гризман и суперзвезда Килијан Мбапе са маском која треба да заштити његов сломљени нос, па изгледа као јунак из романа Александра Диме, о чијем дизајну распреда читав свет. Данци нису ни свемоћна Шпанија, са магичним играчима који су углавном малолетни, али играју као клонови Ћавија и Инијесте. Скандинавци су само дисциплинована и тврда екипа, са одличним тренером.

Саветујем Стојковићу још нешто. Нека забрани играчима да га зову „мистер”. Заиста је то неподношљиво слушати. Он је велики газда са јужне пруге, задња пошта Ниш. И зато нека буде вођа као што је био, а не какав мисли да треба да буде. Онај први је Пикси, овај други је Хамлет!