Кум није дугме

Почетком овог столећа покојни Вук Бојовић, легендарни директор београдског „Врта добре наде”, сазвао је пријатеље на излет у Кошутњак, а позив прекрио велом мистерије. И „адреса” је била чудна, а гласила је – на пола пута од кафане „Кошута” према Хајдучкој чесми, онда лево, па шумом узбрдо тристотинак корака до прве заравни и скривеног пропланка. Тамо ће бити од ране зоре, свеједно је кад ко дође.

Беше радни дан па се нагрнуло масовно, махом од куће, наспавано и орно, а тек понеко лелујав из свог ноћног уточишта. Вукосав је приређивао тајновите скупове и раније, сваки је упамћен по добром проводу, зато је и одзив био на завидном нивоу.

Прво што су гости опазили било је његово насмејано лице, затим два спојена стола на расклапање застрта белим чаршавима па украшена разним ђаконијама и боцама које су сјактале дугиним бојама као драгуљи на раном јутарњем сунцу. Али право изненађење било је у „другом плану” те уређене сценографије! Јер иза столова био је склепан ограђени тор, а по њему су се лењо врзмале две одрасле кошуте и њихова четири весела теленцета?!

Нови снови о старој слави

– Одлучио сам да у Кошутњаку поново запатим кошуте – објаснио је збуњеним узваницама. – По имену му и припадају.

Када је неко наглас приметио да се по тој столетној шуми врзмају само заблудели фазани и понека куца бескућница, театрално је одбрусио: – Тачно. Али је ли одувек тако? Да јесте, назвали би шуму фазанерија или кафилерија, а не Кошутњак!

А кад се помислило да је то још једна његова урнебесна шала, однекуд је исукао разгледницу пресвучену патином старине, снимљену и издату 1908. године, с поштанском марком с ликом краља Петра Првог на предњој страни: на њој, усред рајског спокоја Кошутњака, била је усликана – кошута.

Тако се дознало да је ту било дворско ловиште династије Обреновић и да је све до Мајског преврата 1903. било затворено за градски башибозук, о чему се старала гардијска јединица чије касарне и данас красе падине Велике Дедије. Уосталом, просвећени кнез Михаило се оног јуна 1868. није запутио у авантуру истраживања дивљине, већ у допола уређено излетиште. Ту су га заскочили завереници, а издахнуо је, невољник, у фијакеру надомак кафане „Лондон” чекајући лекарску помоћ.

Криволовци

Због изградње Ковнице новца и усељења Дома Гарде, а затим и због хангара „Плавог воза”, Кошутњак је за обичан свет дуго био „црвена зона”... не рачунајући ту неколико кафана и трамваје који и данас клопарају истом пругом према Раковици. Од града „Топчидерска ноћ” и „Милошев конак”, а из правца Раковице „Кошута”, док се у Храм Светих апостола, задужбину књаза Милоша из 1834, могло и без специјалне пропуснице.

Изнад цркве никло је неколико уџерица које су временом озидане и уприличене, а уз Темишварску (данас Улицу Теодора Драјзера) и неколико пристојних вила имућнијих Београђана.

Због вела тајновитости, злобници су смислили причу да је кошуте из Кошутњака истребио „највећи ловац свих наших народа и народности”, што и не мора да буде плод људске пакости јер је то био једини београдски парк по којем су шпартали „ловочувари” прерушени у шумаре. А да је и последња кошута одстрељена наслутило се са изградњом „Пионирске железнице” која је промицала негдашњим ловиштем.

Онда је Тобџијска јаруга оживела: сиротиња је сачувала своје, а виле су на крају рата ослободили „ослободиоци” па је поново уведена „црвена зона”. А када ће се нови ослободиоци обрушити и на Кошутњак, не зна се, мада га разноразни инвеститори увелико мераче (па столетну шуму и у сновима и на јави већ увелико парцелишу као – „градско грађевинско земљиште”).