Русија виђена очима француског писца

Говорим руски колико год могу чак и кад сам сам. Ходам по Москви понављајући руске речи. Падам у сан не само читајући руске приче, већ и речник. Покушавам да, на основу заједничког корена, утврдим све варијанте које се могу формирати помоћу префикса. То је често обесхрабрујуће с обзиром на тежину утврђивања логичке везе између, примера ради, наказиват (казнити), отказиват (одбити), показиват (показивати), приказиват (наредити). Али истрајавам и то ми, пре свега, причињава задовољство. Руске речи се удобно смештају у моја уста, по којима их сласно котрљам. Чини ми се да с француским никад нисам имао чулан однос.

Ово су речи Емануела Карера у његовој књизи „Руски роман” којa је објављенa и код нас у издању куће „Zepter Book World” у преводу Бојана Савића Остојића. Познати француски писац, са руским коренима по мајци, слика у овом роману данашњу Русију пре свега кроз место Котељнич у које одлази ради снимања телевизијске репортаже о последњем заробљенику из Другог светског рата и његовом повратку у родну Мађарску.

„Боравак у граду налик је боравку у депресивној недођији и сва је прилика да овај осећај заглибљености на дну котла с хладном водом и стегнутом супом из које су одавно ишчезли сви хранљиви састојци, ако их је икад и било, чини свакодневицу свих градова дубоке Русије са 20.000 становника. У такве градове нико не иде. Нико их не помиње. Једног дана само сазнамо да је постојало неко село богу иза ногу по имену Чернобиљ и управо је то, само мање страшно и бескрајно скромније, оно што се десило са Котељничем откако је у њему лоциран последњи заробљеник из Другог светског рата”, описује Карер место које му је заправо отворило неочекиване хоризонте и у којем је почео самосталну истрагу о смрти деде по мајци који је настрадао након савезничког ослобођења.

На ту потрагу се надовезује друштвена слика опустошене постсовјетске Русије која је у пуном светлу видљива тек ту у Котељничу, за разлику од Москве, где су га упутили на људе који нису „ни нови Руси нити стари Совјети већ интелектуалци и уметници оне средње класе чије је појављивање нешто најбоље што је могло снаћи ту земљу”: тридесетогодишњаци који читају руско издање часописа „Elle” и купују намештај у Икеи. У Москви се са новим пријатељима среће у кафеима који су истовремено књижаре и уметничке галерије, недељом га воде у дачу, а пошто је писац и у Јасну Пољану, на Толстојево имање.

Котељнич је, међутим, други свет, мистичан у тој огољености, и он одлучује да се управо ту врати да би снимио и документарац. Све то испреплетено са његовим често турбулентним личним животом и несугласицама са девојком коју у основи обожава, затим преиспитивањем сопствених корена и настојањем да овлада руским језиком, чини „Руски роман” слојевитим делом које нуди читаоцу вишедимензионалну причу.

Писац, новинар, сценариста и редитељ Емануел Карер (1957) познат је нашим читаоцима по делима „Царство” (издање „Академске књиге”) и „Јога” (издање „Bookа”). Каријеру је почео као филмски критичар, а у књижевности је скренуо пажњу на себе новелом „Бркови” (1986), коју је јавно похвалио и Џон Апдајк. Написао је двадесетак књига међу којима су најпознатије оне које он назива „документарном фикцијом”. У њима он користи ликове и догађаје из свог живота, а у својим делима често се бави самоанализом, као и истраживањем људског идентитета. Добио је више признања: награду Фемина за роман „Разред у снегу”, признање Ренодо за књигу „Лимонов”, награду листа „Монд” за роман „Царство” и друге. Активан је као сценариста и редитељ, неколико његових књига адаптирано је за филм, сам је режирао филмску адаптацију његове новеле „Бркови”, а међу његовим филмовима један од запаженијих је и „Повратак у Котељнич” настао приликом рада на „Руском роману”.

Своје руско порекло овако објашњава у овој књизи: „У неколико речи, мој деда по мајци, Жорж Зурабишвили, био је грузијски емигрант, који је дошао у Француску почетком двадесетих година након студија у Немачкој. Имао је тежак живот који је био још тегобнији због његовог незгодног карактера. Био је бриљантан, али мрачан и огорчен човек. Ожењен младом руском аристократкињом, која је била сиромашна као он, бавио се разним пословима не успевши нигде да се одомаћи. Током последње две године окупације, у Бордоу, радио је као преводилац за Немце. Након ослобођења непознати људи су га ухапсили и одвели. Мајка је имала петнаест година, а мој ујак осам. Отад га нису видели. Његово тело није пронађено. Ниједан гроб не носи његово име.”

И док га Русија привлачи не би ли одао почаст свом деди чија је смрт остала неразјашњена, Котељнич га увлачи у судбине других људи, као што је Саша, потпоручник из ФСБ-а који се борио у Чеченији, његова љубавница Ања због које се разводи и с којом добија дете, њена мајка Галина...

Кад Ања и дете погину под неразјашњеним околностима, за које Галина криви Сашу, писац закључује: „Помислио сам: дошао сам да подигнем споменик човеку чија ми је неутврђена смрт била велики терет у животу, а налазим се пред другим спомеником, спомеником жени и детету који ми нису ништа значили, а сада сам и за њима у жалости. Можда је прича управо у томе.”