Снага вере у музичку истину

Вест која је недавно осванула у медијима о повратку Ричија Едвардса у свој матични бенд, „Manic Street Preachers” изазвала је лавину реакција у року од само неколико сати. Наравно, галама је била кратког даха. Они коју су вест прочитали до краја схватили су да се ради о симболичном повратку. У питању је план велшког тројца да током 2009. изда албум који ће се у целини састојати од песама које је Едвардс написао у периоду пре мистериозног нестанка 1995. године. Реч је о девет песама које је Едвардс снимио са Стивом Албинијем, једним од најутицајнијих музичара и продуцената независне музичке сцене током деведесетих и тренутним чланом бенда „Shellac”. Албум ће се звати „Journal for Plague Lovers” и требало би да се нађе у продаји у првој половини следеће године.

Бура интересовања за мистериозну судбину Ричија Едврадса и контроверзну каријеру једног од највећих велшких рок бендова, „Manic Street Preachers” не јењава ни после деценију и по њихове плодне каријере, од кад наступају као тројац. Још од почетка рокенрола, ниједан састав из Велса није привукао толико медијске пажње својим ставом, текстовима и помало утопистичким сензибилитетом. Формирани у Блеквуду, у другој половини осамдесетих година, „Manic Street Preachers” од самог старта крећу да се брутално обрачунавају са лицемерјем у свету музике и шоу бизниса уопште. Као и сваки млади, помало наивни бенд, „Причерси” су у старту имали велике, рекло би се, и превелике циљеве – да покушају да промене свет – истином коју сервирају у својој музици. Џејмс Дин Бредфилд, Ники Вајр, Шон Мур и Ричи  Џејмс Едвардс, са првенцом „Generation Terrorists” улазе у свет „великих играча” и у веома кратком року стичу статус култног бенда. Медијску пажњу су додатно привлачиле и оштре изјаве, текстови песама у којима „Причерси” без цензуре обрађују тематику љубави, секса, животне колотечине и психолошких стања савременог човека. Такође, показују да немају намеру да ћуте ни о паду општег морала, пореклу капитала и вештачки изазваним политичким кризама. У интервјуу датом за NME 1991, Едвардс, испровоциран питањем новинара да ли је ово што „Причерси” раде истина или само покушај да се привуче пажња, жилетом урезује „4 real”(у слободном преводу „истински”) на левој руци. Многи се слажу да је њихов албум „The holy Bible” један од најбољих, истовремено и најмрачнијих, у историји музике. У фебруару 1995. светом одјекује медијска „бомба” о Едвардсовом нестанку. Полицијски извештај да је његов аутомобил пронађен поред „Северн” моста, иначе чувеног по броју самоубистава, подгрејала је теорију да је Ричи себи одузео живот. Мистерија, међутим, није решена ни до данас, с обзиром на то да Едвардсово тело никад није пронађено. Преостали чланови сложили су се, да упркос свему, истрају и наставе без њега. Тријумфални повратак албумима „Everything must Go” и ”This is my Truth, Tell me yours” није у потпуности избрисао челичну тугу са лица велшких рок хероја. Џентлмени од главе до пете, „Причерси” редовно издвајају четвртину својих прихода, романтичарски се надајући да ће се њихов музички брат једног дана ипак појавити.