(Пре)велика очекивања

Тако некако увек бива у животу, а у политици нарочито: с времена на време нешто нам подстакне велика очекивања, после којих следе још дубља разочарања.

Као ретко који новоизабрани лидер у памћењу, Барак Обама је подстакао истинску еуфорију, која је по много чему већа у неким крајевима света него у самој Америци. Има за то много разлога, али један је основни: водећа земља света изабрала је за свог председника личност која, по општем уверењу, има натпросечан политички таленат и интелектуални капацитет. Личност која, већ по свом карактеру, стилу, али и политичком програму, обећава једну стрпљивију, мање арогантну, више дипломатији него унилатерализму склону Америку. Укратко, силу са више обзира.

Конкретно, оно што савезници, али и сви други, очекују од Обамине администрације, то је више сарадње, ефикаснијих потеза за излазак из финансијске кризе, која је у току, више спремности за конкретне акције у спасавању еколошки угрожене планете, конкретније разумевање да је, како одмиче 21. век, свет све мање униполаран.

Зато се сада с највећом пажњом прати оно што ће новоизабрани председник урадити у следећих десет „транзиционих” недеља, до званичне примопредаје дужности, 20. јануара: ко ће све од претендената ући у његов тим и какав ће му бити редослед приоритета.

Иако су наде да ће Обама променити Америку разложне, очекивања кад је реч о дометима тих промена, ипак су превелика. То је, у једном од предизборних коментара, речником Волстрита можда најбоље сажео лондонски „Гардијан”: „Обама је прецењен и пад његове вредности би могао заиста да заболи”.

У анализи шта је у Обаминим изборним обећањима реално и шта је (не)могуће, најпре треба поћи од неспорне чињенице историје: салдо сваког политичара је да увек мање оствари него што најави.

Да ће бити баш тако потврдиће и овлашан преглед америчких глобалних ангажмана, у светлу Обаминих обећања, суштинских америчких интереса и очекивања америчких савезника, партнера и противника.

Ирак, рецимо. Обећао је брзо повлачење из непопуларног рата, али је ипак тешко замислити ситуацију у којој америчка војска демонтира своје базе, пакује опрему и масовно се евакуише. Ирак, далеко од стабилне или бар чврсто контролисане земље какав је био под Садамом Хусеином, сада је друштво пукло по многим шавовима и као такав потенцијално лак плен Ирана. А Иран у Ираку, то је већ претња и Судијској Арабији и нафтним пољима са којих се напаја америчка економија, али и све савезничке. Да ли је такав сценарио изгледан? Наравно да није.

На другој стани, најавио је повећано ангажовање у Авганистану, што подразумева и веће жртве савезника НАТО-а, за које они нису спремни. Осама бин Ладен дакле може да буде спокојан.

Русија је, то није прошло незапажено, после проглашења Обамине победе прво најавила преусмеравање својих ракета, као противмеру за амерички ракетни штит, да би Медведев тек после тога свом новом колеги послао честитку. Москва је тиме најавила да ће играти „тврдо”, што потврђује раније процене да би јој, као предвидљивија, више одговарала републиканска администрација.

Кад је реч о интересима Москве треба имати у виду још један угао. Ако Обама, наиме, испуни своје обећање да ће стабилизовати прилике на Блиском истоку, новим приступом према Ираку, дијалогу са Ираном, разумнијим прилазом вечитом палестинско-израелском проблему, то би, у крајњем исходу, значило и стабилизовање цена нафте на нивоу чак нижем од данашњих. Русији, која је свој успон у овој деценији заснивала на стално растућим ценама свог енергетског извоза, то свакако не иде у прилог.

И Кина је, може се закључити, донекле разочарана поразом Мекејна, из истог разлога веће „предвидљивости” конзервативног крила америчке политике. Али Кина је у суштински другачијој позицији у односу на Америку него Русија. Она је прво, главна америчка „радионица”, у новој глобалној подели рада сви амерички производи, од патика, преко текстила, компјутера па чак и авионских делова, само се пројектују у Америци, док се склапају у Кини. У том процесу Кина остварује велике доларске вишкове, које опет, куповином америчких обвезница – тренутни салдо је око 500 милијарди долара –враћа тамо одакле су узети.

Кина и Америка су дакле различити политички системи и идеологије, али веома комплементарне економије. У Пекингу немају разлога да од ове међузависности одустају, а једно од чега донекле стрепе јесте неки (по Кину) неповољан заокрет у америчким везама са Тајваном, који је, ипак, мало вероватан.

Све ово не умањује значај смене за кормилом Америке, иако је извесно да Обама неће, како то можда многи прижељкују, бити ни само глобални координатор, нити радикални реформатор. Са њим, Америка ће много тога кориговати, али не, на своју штету, и значајно променити.