Ко ће владати Француском

Емануел Макрон је расписао ванредне парламентарне изборе како би бирачима обезбедио „тренутак разјашњења”. Уместо тога, цена плаћена да крајња десница не узме власт је политичка блокада, парламент без традиције заједничког деловања подељен на три дела, док се обриси нове владе не назиру.

Када се учинило да је табу срушен и да ће после Америке и Доналда Трампа и Италије и Ђорђе Мелони и француска екстремна десница први пут после Другог светског рата пробити санитарни кордон, у кратком размаку од само два дана левица је прво у Британији а сада и у Француској остварила успех какав се не памти последњих деценија током кога је монопол власти припадао конзервативцима.

Француски бирачи поновили су омиљену игру са председничких избора: у првом кругу награђивали су десницу како би послали поруку упозорења властима, а у другом нису хтели да ризикују да екстремни антиимиграциони националисти први пут у историји формирају владу. Прорадила је тактика позната из прошлости као „републикански фронт”, кампања када се десни центар и леве странке договоре да избегну расипање гласова и тако блокирају оне које описују као претњу демократији.

У суочавању крајње деснице Националног окупљања, коју де факто предводи Марин ле Пен, и центриста из коалиције „Заједно” председника Макрона, изненађујуће убедљиво је профитирао леви Нови народни фронт (НФП) који ће имати највише места у новом парламенту. Шеф државе требало би да левичарима, међу којима су социјалисти и Зелени, али је најутицајнији лидер радикално леве странке Непокорена Француска Жан-Лик Меланшон, понуди мандат, али то није извесно.

У првом кругу гласања у дубоко подељеној земљи бирачи су се мобилисали против Макрона. Гласачи деснице и левице су се ујединили око својих лидера да би само две године пошто су Макрону поверили други мандат, казнили председника због технократског, неолибералног и арогантног стила владавине ван додира са стварношћу и непопуларних реформи пензионог система и тржишта рада које су изазвале масовне протесте.

Макрон у другом кругу није понижен. Повратио је део поверења бирача и поштовање и лојалност својих шокираних следбеника. Центристи су се пласирали на друго место, али председник није успео у замисли да бирачи напусте крајњу десницу и левицу и масовно се окупе око центра. Макрон ће после свега свакако морати да одустане од амбиције да буде предводник Европе калкулишући на слабашним позицијама немачког канцелара Олафа Шолца чија је социјалдемократска коалиција остала усамљена пред ударом крајње десне Алтернативе за Немачку. Макронова ера копни и ближи се крају, без обзира што намерава да у Јелисејској палати остане до краја мандата 2027.

Иако упркос својих очекивања разочаравајуће трећи, Национално окупљање је забележило најбољи икада резултат на парламентарним изборима: 88 посланика више у поређењу са парламентом који је Макрон распустио. „Талас расте. Није довољно нарастао овог пута, али наставиће да расте и наша победа је једноставно само одложена”, изјавила је Ле Пенова, која намерава да се кандидује за председницу на изборима за три године.

Крајња десница успела је да ребрендира имиџ странке некада познате по противљењу Европској унији, расизму и антисемитизму. Привукла је „напуштене бираче” незадовољне растућим трошковима живота, ниским минималним зарадама, забринуте због имиграната и сопствене безбедности због раста криминала, али није одустала од захтева да се преиспитају француски доприноси буџету Уније и противљење бриселској Зеленој агенди. Десничари, оптуживани за блискост са Владимиром Путином, не оспоравају политику у Украјини, али без слања француских инструктора и без гађања циљева у Русији ракетама дугог домета.

Много тога зависиће од тога како ће се парламент наредних дана и недеља изборити са неизвесностима које ће несумњиво ослабити утицај Француске, једине чланице ЕУ која је у сталном саставу Савета безбедности УН, једне од две западноевропске нуклеарне силе и друге по снази европске економије. Избегнут је сценарио бурног и неизвесног периода кохабитације центристичког председника и десничарског премијера, али то није крај невољама.

За разлику од Британаца који мудро капиталишу на бипартијском систему па је Кир Стармер дан после избора ушао у Даунинг стрит 10, Французима предстоји мучан процес формирања новог кабинета пошто ниједна од три кључне формације нема јасну већину од 289 посланика. Да ли ће добити мањинску владу НФП-а? Или проблематично широку коалицију?

Меланшон одбија било какав договор са центристима који кажу да су спремни за споразум како би се добила стабилна влада, али не би да сарађују са Непокореном Француском коју доживљавају једнако екстремном као и Национално окупљање. Да би избегао или барем ублажио политичку парализу, Макрон је од премијера Габријела Атала затражио да не следи традицију и не подноси оставку. Да ли ће то бити довољно?

Многим француским и савезницима Украјине је лакнуло, Посебно у часу када је охрабрен резултатима избора за Европски парламент (ЕП) и вођен личним амбицијама мађарски премијер Виктор Орбан заједно са крајњим десничарима из Аустрије, Белгије, Данске, Грчке, Холандије, Летоније, Португалије, Републике Чешке и Шпаније формирао групацију „Патриоте за Европу”. Новој групацији, због које је распуштен блок Идентитет и демократија, придружили су се и француско Национално окупљање и италијанска Лига. Трећа по снази формација унутар ЕП има за приоритете борбу против илегалне имиграције и суверенистичко одузимање права одлучивања бирократији у Бриселу.

Како објаснити готово коперниканске заокрете бирача после јунских избора за ЕП на којима су Французи Ле Пеновој дали готово двоструко више гласова него Макрону који је после тога спектакуларно ризиковао и после дебакла распустио скупштину и заказао ванредне парламентарне изборе? Биће да се ради о спонтаном изразу незадовољства етаблираним странкама које не успевају да се носе са озбиљним изазовима: од инфлације преко миграције и социјалних разлика до рата у Украјини. Рационална одлука да се награди левица озбиљно ће изменити политичку топографију Европе.

„Морамо да будемо свесни чињенице да је Европа смртна”, рекао је Макрон у априлу. „Може да умре. Може да умре а да ли ће умрети искључиво зависи од нашег избора.” Француски бирачи поново су у последњи час одбили да потпишу смртовницу. Обједињена акција левице унела је наду иако земља још није изашла из опасне зоне.