Нисам сликарска проститутка

ВИШЕ ОД СПОРТА
Ово је интервју са Радованом Лалетом Ђурићем (63), сликаром, скулптором и дизајнером, човеком који тешко прихвата јавни разговор о свом раду, а посебно не о свом животу. Овога пута је то ипак учинио, и то из два разлога: због убедљивог наговора наших заједничких пријатеља, а пре свих глумице Неде Арнерић, али и због чињенице да му је „Политика” пре четрдесетак година, кад је још био почетник, откупила једну од првих слика.

Ђурић живи у Америци. У Њујорку има атеље и галерију у којој је најнижа цена његове слике око 50.000 долара! Али, сваке седме, осме недеље долази у Београд и у свој Ниш, у галерије које се налазе у фабричким круговима дуванске компаније „Филип Морис”, донатора његовог пројекта „Ниш арт фондација” (НАФ). Обе галерије, и нишка и београдска, по ставу овог уметника и ове компаније, припадају младим српским сликарима и писцима, који немају више од 35 година.

У овом разговору, као и у свим претходним у оквиру ове рубрике, саговорник ми, у хронолошком кретању кроз свој живот, „слика” догађаје и износи ставове. Овога пута је то посебно занимљив интервју због чињенице да је реч о најплаћенијем живом српском сликару (!), као и човеку који је себе ослободио многих норми.      

Одакле сте кренули у живот?

Рођен сам у мају 1945. године у Љубатовици, селу које се налази у близини Беле Паланке. Био сам треће дете оца Миодрага и мајке Анке који су ту били учитељи. Отац је, уз свој посао, био и градитељ гудачких инструмената и оснивач хорских свечаности у Нишу. Сестра Оливера и брат Драган су се посветили музици, а и ја сам се предао уметности, али сликарству. И сви смо, хвала Богу, живи сем, нажалост, оца. Мајка Анка има 94 године! Личим на њу. Гледам је док ме нешто саветује пред мој пут у Њујорк... Имамо исте руке...

Како сте живели у време одрастања?

Били смо тада у Нишу. Највећи део времена проводио сам играјући фудбал на улици и, наравно, у Радничком. Уз све нас из краја ту је био и Драган Холцер, рукометаш, а касније фудбалер Радничког, Хајдука из Сплита, немачког Штутгарта и државног тима Југославије. Али, да није било мене и мог друга Мише Гуштера, Холцер би, вероватно, остао само рукометаш... Пред гостовање фудбалских омладинаца Радничког у Врању нисмо имали комплетан тим, па смо Гуштер и ја позвали рукометаша Холцера да нам помогне. Холцер је у Врању постигао три гола и више се није враћао рукомету.

А шта је било у школи?

Све много лошије него на фудбалском терену. Отац ме уписао у грађевинску техничку школу. И уместо четири године, у тој школи сам остао шест година. Два пута сам понављао. И то је, практично, био крај мог школовања. Додуше, цртање и сликање су били део мене, али то, тада, нико није ценио. Ипак, желео сам да упишем Академију у Београду. Међутим, нису ме примили ни прве, а ни друге године. Био сам очајан... 

И шта чини очајан човек?

Тек касније сам схватио да су ми ови падови на прагу Академије највећа услуга у животу. „Случај” ме одвео у сликарницу Народног позоришта. Позвао ме Душко Шевић, технички директор. Њему сам много захвалан. Био сам мајстор за декоре. Сликао сам шуме и дворце на обали „Лабудовог језера”... А радио сам још све и свашта, ван позоришта, да бих преживео.

Кад сте прекорачили границу?

Стигао сам у Венецију у 26. години. Ту ме је чекао посао у позоришту и учење рада на витражима, сликама од комада обојеног стакла. Потом су ме пронашле војне власти. Требало је да одужим „дуг домовини”, али сам у униформи био само пет недеља. Ослободили су ме ове обавезе због вишка леукоцита у крви. До загађења крви дошло је, као и увек, због љубави. У овом случају због љубави према сликарским бојама. Оне су ме тровале... После тога сам још годину дана, као декоратер, сликар и мајстор за витраже, „лутао” по Паризу, Бечу, Амстердаму...

А кад сте кренули Колумбовим путем?

Њујорк сам упознао 1973, у 28. години. И никад се више, за стално, нисам враћао у Европу. Американци су ме већ знали као уметника и борца за нове сликарске правце. Они воле да свако почне као аутсајдер, да докаже своју виталност и покаже енергију. То је принцип Америке која поштује само природни одабир у масовној трци за успехом.

Чиме мерите вредност успеха?

Све мерим оствареним жељама. Увек сам желео да радим оно што волим, као и да то чиним у условима потпуне слободе. Сањао сам атеље и, уз атеље, галерију. И изборио сам се, између осталог, и за могућност да, на Менхетну, у старој згради, на шестом спрату, на углу отмене 72. улице и авеније Јорк, остварим свој велики сан. Ово моје царство „Lalespace” („Лалетов простор”), за ових тридесетак година је проширено на око 600 квадратних метара! И то је једна од највећих и најбољих галерија у Њујорку.

Како се користи овај простор?

Ово је, уз све моје личне потребе, и центар српско-америчког пријатељства. Овде се одржавају пројекције филмова, рецитали поезије, концерти, пријеми, изложбе... Наравно, нисам дилер, не издајем овој простор. Он је увек на располагању онима који то заслужују.

Шта можете рећи о својим сликама?

Ништа. Осећам физичку непријатност од тумачења својих слика речима. Уосталом мука ми је од неких сликарских прича за које знам да нису тачне. Зато нећу да будем део тог миљеа. Не желим да ме неко повезује са онима који се лажно представљају и који говоре о излагању својих слика у Њујорку, у галеријама које не постоје.

Да ли планирате живот и рад?

Нисам баш вредан. Могу чак да кажем да сам лењ. И зато не волим планове, али их поштујем кад се о раду договорим. На пример, кад закажем изложбу – морам да радим. Нема ми друге. Исто је и са нарученим сликама. Човек дође, каже шта хоће и спреман је све то добро да плати... Е, ту више нема хоћу-нећу... Јер, кад бих чекао инспирацију умро бих од глади. То што радим по поруџбини не значи да сам сликарска проститутка, како неки зову оне који и тако раде.

Ко је рекао „проститутка”?

Ја, наравно. Ако је Микеланђело то радио за папу, што је историјска чињеница, зашто не бих и ја могао тако нешто да учиним. Не желим да мистификујем свој посао и да причама о свом раду замагљујем једноставне и јасне чињенице. Ко свој посао ради лако, и на најбољи начин, тај заслужује назив уметника у сваком послу... Мој посао је и дизајн у оквиру продукције „Радован”. По донетим плановима израђујем уникатне комаде намештаја, а уређујем и све врсте простора од пода до плафона...

Од када сте у пројектима за Србију?

Од 2003. године, кад сам основао НАФ уз помоћ пријатеља из америчке компаније „Филип Морис” која је купила нишку дуванску индустрију. Фондација је, иначе, намењена младим сликарима и писцима у Србији који немају више од 35 година. У оквиру ове акције опремљене су галерије у Нишу и Београду. На годишњем конкурсу за младе дају се по три награде најбољим сликарима и писцима. А те награде су највеће на свету: десет хиљада, пет хиљада и три хиљаде евра. Поред тога, најбољима је, путем каталога и нових промоција, омогућена реклама широм света. То је мој допринос Србији. Желим да млади остану у домовини и да науче да живе од свог рада.

А шта се још догађа у овим галеријама?

Галерије су увек на располагању онима којима су намењене, али и за све наше акције попут оне кад сам Леонарда даВинчија „довео” из Фиренце у Ниш и Београд. Тада сам омогућио свима у Србији да виде шездесет пет изума који су направљени по скицама овог генијалног и свестраног уметника. Била је то светска изложба у правом смислу ове речи. Није то мали посао.

Како стижете све то да учините?

Рад НАФ-а није само моја брига. Млади уметници тачно знају коме могу да се обрате за помоћ, а реч је о у својим професијама истакнутим личностима Србије: Неди Арнерић, Јовану Ћирилову, Ољи Ивањицкој, Гордани Суши, Борку Гвозденовићу, Радмили Ђуричин, Михајлу Спасовићу, Тихомиру Тривунцу, као и докторима Драгошу Стојановићу и Ђорђу Лалошевићу.

Ко је уз Вас у Њујорку?

Био сам у браку са Јеврејком Марилин и с њом имам сина Вука (28), филмског режисера и сценаристу. Свако од нас поседује свој стан и лепо се слажемо. Имам више правих, драгоцених, пријатеља широм света. А однос према женама за мене је, пре свега, љубав. Смешно ми је кад чујем да мушкарац уместо љубави са привлачном женом развија пријатељство. У таквом односу су обоје губитници. Мој животни став је: жена, храна, пиће.

Шта је Ваша драгоцена имовина?

Чувам кофер са којим сам пошао у свет. Ако пропаднем, спаковаћу у тај кофер само оно што је најпотребније и без жаљења отићи одавде. Знам да сам се лепо наиграо. Имао сам више успона него падова. Био сам с најлепшим женама. Пио најчуднија пића. Упознао многе људе... Стварно бих имао о чему да размишљам кад бих се вратио у своје село, у своју Љубатовицу.