Година пред нама

Како изгледа најоптимистичнији економски сценарио за 2009. годину?

То уопште није добра, већ мање лоша верзија онога што нас чека догодине. Кад наши државни званичници говоре о томе како је светска криза српска шанса, то је у најмању руку смешно. И подсећа на деведесете године и период када нам је свет уводио санкције, а нама из државног врха сервирали приче како ћемо ми од затварања граница да профитирамо.

Нажалост, земља нам је високо задужена, дефицит буџета је позамашан, мањак у спољној трговини забрињава, институције су нам слабе, а степен корупције је висок. У најбољем случају, следеће године можемо да се надамо расту националног дохотка од свега неколико процената. Чак је и процена премијера Мирка Цветковића да ће раст бруто друштвеног производа бити четири процента превише нереална.

Бојим се да ће нас одбрана динара и трошење девизних резерви за спас националне валуте скупо коштати. Више нисмо у ситуацији да можемо да финансирамо привредни раст и држава мора да буде много рестриктивнија у својој потрошњи. У супротном, инфлација ће се отети контроли и без обзира на то што ће и пензионери добити повећање пензија, оно ће, због раста цена, изгубити на реалној вредности.

А како изгледа мрачна верзија?

Она је мање реална и не верујем да ће се остварити. Подразумевала би да се хипотекарна криза из Америке прелије и код нас, али је мала вероватноћа да ће се то десити. Ипак су наши грађани уредни у отплати дуговања, а мере Народне банке Србије су довољно рестриктивне. Опасно би било и да капитал почне да бежи одавде, да грађани повуку новац из банке, да банкарски систем доживи крах и бруто друштвени производ буде у минусу. На срећу, до тога неће доћи, јер постоје механизми да се то спречи.

А. Н.