Осам деценија од Бретон Вудса

Пре 80 година, бретонвудски монетарни систем основан јула 1944. године (у Бретон Вудсу, држава Њу Хемпшир ‒ САД), имао је циљ обнављање међународног финансијског система који је био разбијен Великом депресијом тридесетих година прошлог века, уз задржавање фиксних девизних курсева после слома златног стандарда. Тада су на Међународној финансијској конференцији уз присуство 44 земље ( и Југославије), основани ММФ и Светска банка и успостављен амерички долар као глобална резервна валута покривена златом у односу од 35 долара за фину унцу (31,103 грама). Друге земље биле су у обавези да званичне паритете својих валута утврђују према САД долару, по његовом фиксном односу према злату (дозвољено флуктуирање курсева могло је да износи плус-минус 1 одсто око паритета).

У Бретон Вудсу, где је Америка изашла као највећа светска сила и са око половином укупног светског БДП-а, и у ММФ-у једина има право вета, договорени су принципи послератног међународног монетарног система, углавном, на основу тзв. Вајтовог плана који је она предложила, док је план тада познатог светског економисте Британца Џона Мајнарда Кејнза потиснут у други план, а који је заговарао међународну клириншку унију и „банкор” као обрачунску валуту. ММФ је требало да обезбеди сарадњу у области међународних плаћања и политике девизних курсева и да одобрава кредите за краткорочно уравнотежење платног биланса, а Светска банка да дугорочним кредитима, превасходно у инфраструктуру, омогући обнову и развој.

Зацртани циљеви ММФ-а као главне светске финансијске институције били су: развој међународне монетарне сарадње, подршка стабилним девизним курсевима, помоћ у одржавању конвертибилности валута и давање краткорочних кредита за уравнотежење платног биланса. Када је основан ММФ, намена му је била да помогне развоју националних економија и да омогући неразвијеним државама да се, користећи његова финансијска средства, брже развијају и да својим компаративним предностима постану све развијеније и тако што више смање јаз између богатих и сиромашних.

ММФ нема више ону конструктивну улогу у светској привреди, коју је имао низ година после Другог светског рата, и „систем и институције из Бретон Вудса” морају да буду темељно реформисани. Зато је потребна трансформација ММФ-а, који је организован као акционарско друштво, за почетак пре свега у самом механизму одлучивања, односно прерасподели националних квота и гласачке снаге земаља чланица, коју спречавају најбогатије земље на челу са САД, јер оне са висином квоте и бројем гласова могу да блокирају доношење свих најважнијих одлука.

Европске централне банке почеле су да замењују доларе за злато касних шездесетих, када је Бретон Вудс систем почео да се распада. Штампање долара временом је одвојено од расположивих златних девизних резерви САД. Рат у Вијетнаму је наметнуо раст буџетског и трговинског дефицита САД, због чега су САД покушале да појачају своју конкурентност тако што су ослабиле долар, али то није наишло на подршку осталих развијених земаља.

Функционисање система захтевало је одлив долара из САД у остатак света за финансирање трговине и инвестиција. Истовремено, нагомилавање долара изван САД, поткопало је њену способност да их откупи за злато.То у почетку није био проблем, због огромне снаге САД у односу на друге велике капиталистичке силе. Али како су се те економије опоравиле од ратних разарања и увеле продуктивније индустријске методе, конкурентска надмоћ САД је еродирана. Прекретница је наступила када је амерички трговински биланс постао негативан, па је тадашњи амерички председник Ричард Никсон укинуо спољну конвертибилност долара за злато, односно златну подлогу долара, 15. августа 1971, чиме је дошло до слома бретонвудског система. Од тада, свет послује са доларом као глобалном валутом у систему вишеструких флексибилних курсева. За разлику од злата, које је отелотворење вредности, папирни долари немају суштинску вредност. Они могу да функционишу као светски новац, олакшавајући трговину, инвестиције, кредите и делујући као складиште вредности у мери у којој су подржани економском моћи америчке државе и њеног финансијског система.

Јака подршка долару дата је успостављањем петродоларског система 1972, од када се цена нафте обрачунава у овој валути. Саудијска Арабија као највећи светски произвођач нафте, закључила је 8. јуна 1974. уговор на 50 година, који је обавезивао да продаје нафту само за америчку валуту у замену за примање помоћи, углавном војне. Тако је светски монетарни систем наставио и даље да функционише у измењеној форми са доларом на челу. Земље широм света почеле су да примењују различите политике система девизних курсева.

Америчка моћ се, међутим, сада све више доводи у питање. Јако га је потресла глобална финансијска криза 2008, настала шпекулацијама америчких банака, које би да није било масивне интервенције ФЕД-а довеле до колапса светског финансијског система. Од тада долар стално доживљава нове шокове.

Улога америчког долара дала је огромне предности америчком империјализму.То му је омогућило да нагомила дефиците и дугове, од којих је велики део коришћен за финансирање војне потрошње и ратова, на начин који није могућ ниједној другој економији. Сада постоје врло јасне индиције да се као резултат овог процеса вероватно спрема нова криза која има паралеле са оном која се догодила 1971, али на много вишем нивоу. Председник ФЕД-а јасно је недавно упозорио да даље гомилање дуга америчке владе „брзо постаје неодрживо”, пошто је јавни дуг већ достигао 34.000 милијарди долара.

Најновије пројекције америчког Конгресног одбора за буџет предвиђају амерички дуг од 99 одсто БДП-а на крају ове године, и да ће достићи 172 одсто до 2054. Ако се то догоди, резултат би била монетизација (ситуација у којој би имовина заснована на дугу у суштини постала безвредна), инфлација, финансијска репресија и период екстремног хаоса у монетарној политици и тржиштима. Према њиховим даљим пројекцијама, амерички буџетски дефицит ће порасти за скоро две трећине у наредној деценији, са 1,6 на 2,6 хиљада милијарди долара, при чему три четвртине тог повећања долази од рачуна за камате, што га чини већом компонентом од надуваног војног буџета.

Као што су горка искуства из 2008. показала, финансијска криза значи широке нападе на плате запослених, уништавање радних места и ограничавање виталних социјалних услуга. Још једна криза, за коју се стварају сви услови, донеће још дубљи пад. Један од знакова упозорења је растућа цена злата – историјски одређеног крајњег складишта вредности. Због растуће забринутости због стабилности америчке економије, више афричких и блискоисточних земаља почело је последњих месеци да повлачи своје златне резерве из САД. Овај тренд наглашава све већи скептицизам међу земљама у погледу традиционалног статуса „сигурног уточишта америчког долара” и америчких финансијских институција. Повлачење златних резерви из САД одражава губитак поверења у традиционалне стубове глобалног економског поретка.

У светском финансијском систему сада долази до значајног преокрета после одлуке С. Арабије да не обнови 50-годишњи петродолар уговор са САД, који је истекао 9. јуна ове године. Кључна одлука да се уговор не обнови, омогућава јој да продаје нафту и другу робу у више валута, уместо искључиво у америчким доларима, а може се размотрити и потенцијална употреба дигиталних валута. Овај потез представља нови ударац долару, што ће довести до даљег глобалног окретања од америчке валуте, а што је део процеса дедоларизације, који ће Америка тешко моћи да спречи. Америчка валута чини око 58 одсто укупних глобалних званичних резерви, што је мање у односу на 73 одсто из 2001, када је била несумњива хегемонијска резерва.

Растући значај земаља БРИКС-а у светској привреди и политици, нужно ће довести до одређених промена снага и центара моћи у процесу трансформације са униполарног ка мултиполарном поретку у свету, и даљег слабљења моћи Америке као водеће силе.

 *Економиста, научни саветник