Хук мора из шкољке

Ивана Михић

Сахарски песак првих дана лета чинио је небо златним. Од када је на годишњем одмору одбројавао је дане до поласка на летовање са женом и децом. Црвени метео-аларм задржавао га је у кући читав дан закуцаног за ТВ пријемник. Очне јабучице су га болеле од свакодневног јурења фудбалске лопте од једног до другог угла екрана. У ушима му је одзвањало десетине хиљада људских басова који су свом снагом срчано извикивали националне химне и навијачке пароле.

Спортски коментатори уносили су се свим бићем у општу такмичарску атмосферу чинећи да пренос утакмица више подсећа на пренос битке између војске под командом Александра Македонског и оне под командом персијског владара Дарија III. Помисао на Стару Грчку подсетила га је на скорашњи почетак Олимпијских игара.

Отишао је до купатила и узео велику шкољку, давних дана купљену током летовања у Паралији, подно планине Олимп. Прислонио је шкољку на ухо. Истог трена се из дубине седефне тврде љуске зачуо снажан хук мора. 

Имао је четрнаест година када му је прсата продавачица сувенира, моћног имена Олимпијада, својом руком прислонила на ухо шкољку и открила магију којом се чинило да је читаво море стало у њу. Касније током живота, када год би се ужелео морских пространстава, ослушкивао би тај чудесни хук мора из шкољке.

У детињству су на летовања увек одлазили породично – отац, мајка, сестрица и он. Отац би бивао за воланом њиховог вољеног четвороточкаша, сивкасте „заставе 750” (произведене по лиценци чувеног „Фијата”) од милоште зване „фића”. Пред свако летовање ритуално је долазило до прања, гланцања и полирања „фићка”, који је био третиран као члан породице. Посебна пажња била је усмерена на чишћење хладњака и прочишћавање система, за шта је обично коришћено сирће због кога би све време пута са њима ишао и његов киселкасти мирис.

Није му било јасно како је, као што је у ону шкољку море, у маленог „оклопника” могло да стане све што су у њега успевали да накрцају. Нису ту биле само торбе са најнужнијом гардеробом за њих четворо. Ту су спаковани били и невелики ручни роштиљ, кувало, мали решо, посебан анатомски јастук за мајку због спондилозе врата, термос, неколико килограма парадајза, кромпира и паприка, велики комад сланине, флаша зејтина, кафа, шећер, дечје кофице, лопатице и грабуљице, сунцобран, уролане асуре за сунчање на песку… 

Пошто за сламнате шешире с великим заштитним ободима у торбама није било места, мајка и отац их током целог пута не би скидали са главе због чега су потоци зноја текли низ њихова зајапурена лица. 

Уместо савременог клима-уређаја у колима су им за расхлађивање служили отворени леви и десни прозор кроз које је јуришао ваздух, док се сам „фићко” хладио отвореним поклопцем изнад мотора. Оцу би током вожње изгорела на сунцу цела лева рука наслоњена на доксат прозора, док би десна, разлику у препланулости надокнађивала током свих десет дана летовања. 

Проблем са ушима услед промаје родитељи нису имали, јер су уши затварали чепићима од вате, због чега су сестрица и он морали да вичу из свег гласа када год би им се обраћали.

Шум мора из шкољке даље му је заталасао сећања из детињства. Нимало лак није био пут од њихове куће до олимпијског мора. Неколико пута „фићко” би се прегревао упркос систему прочишћеном сирћетом. Једном су, чак, остали и без горива пошто су због радова на путу промашили скретање. Док су мајка и сестра седеле у прегрејаном „фићи”, очајне због хране која је претила да „узвришти”, отац и он су, чинило му се, кад се сабере пређени пут до бензинске пумпе и назад, малтене испунили норму за учешће у маратону на Олимпијским играма.

Заправо, и није то био једини пут да „фићков” резервоар пресуши. Када су се већ наредне године враћали такође из Паралије, на само 500 метара од куће „фићко” је почео да „штуца” и убрзо потом утихнуо. Уморан од вожње и нервозан због превида стања у резервоару, отац је изашао из кола а њему предао возачко место и волан. Имао је тада само петнаест година, али и дан-данас је памтио осећај поноса што му је тата указао поверење да управља „кормилом” њихове лађе док ју је сам из све снаге гурао.

Поред саобраћајно-техничких проблема којим, чинило се није било краја, следили би увек и они други. Сестрици би се хитно пишкило по правилу када год у близини није било стајалишта. Тада се редовно питао како су такве ситуације на терену превазилазили врхунски спортисти на такмичењима. Посебно у оним завршницама када се одлучивало о поенима за златну медаљу. 

Помишљао је, не дао Бог, када би се врхунски спортиста суочио са ургенцијом још веће нужде и то пред милионима, па и милијардама гледалаца у директном ТВ преносу, на пример – Олимпијских игара! Стресао се и одагнао такве мисли непримерене великом спортском догађају.

Сетио се ситуације која се понављала сваке године на истом месту, на пешчаној градској плажи Паралије са погледом на древни Олимп. Његов отац, велики поштовалац античке историје, достигнућа и књижевности, држао би им слово на разне теме а предавање о спорту, као изузетно значајној животној дисциплини, било би на дневном реду када год би се одржавало неко значајно такмичење.

Посебно занимљиви били су подаци из правилника Античких игара, претече потоњих Олимпијских, да су ратови престајали док год би трајала спортска надметања. Отац је сумњао у потпуну истинитост ове тврдње верујући да је она ипак само мит. Међутим, други подаци чинили су се веродостојним као онај о начину одевања такмичара, то јест о томе да су се надметали наги! 

А све је почело на првим играма када су једном тркачу, одевеном у тадашњу лагану спортску опрему, током трке спале „гаће”, а он упркос томе наставио да трчи го! 

Још је значајније било што су све остале атлете то оберучке прихватиле и од тада су се такмичили голи као од мајке рођени! 

Поменута голотиња имала је вишеструки значај јер је такмичаре лишавала сваке одреднице припадности друштвеним слојевима и изједначавала их пред публиком у потпуности. Оно што би их разликовало били су само домети њихових вештина. 

Међутим, постојало је још нешто: на играма су се могли такмичити само мушкарци – и то слободни мушкарци! Уколико би се десило да нека жена прекрши ово правило била би кажњавана смрћу!

„Тата, пожури, мама се љути што си се толико задржао. Требало је одавно да кренемо! Море нас чека!”