Сада је само небо граница

Коначно, упркос трогодишњој опструкцији која је као резултат имала и апсолутно сумануту одлуку Владе Републике Србије да суспендује пројекат просторног планирања за пројекат „Јадар”, дочекали смо да по одлуци Уставног суда који је поништио владину суспензију пројекта, пројекат поново заживи. И то тако да лично дође и да му инфузију пружи нико друго до канцелар најјаче европске силе којој је баш литијум никад потребнији, а која је из крајње бесмислених разлога све чинила да нас заустави у реализацији тог пројекта до пре само три године, Олаф Шолц.

Три године су за нас велике као вечност, јер да није било те сулуде опструкције ми бисмо данас већ били ко зна где винути у небеса са фантастично увећаним БДП-ом и доласком бројних инвеститора који би код нас отварали фабрике. Овако, као по обичају због наивности и покварености неких наших људи који су пристали да раде на опструкцији и ширењу безразложног страха код народа да ћемо сви бити затровани, каснимо, али боље икад него никад. Кључно је Немцима било да литијум неће отићи у руке Кинеза и Руса. Никаква животна средина и њена заштита није њих занимала. Оног момента када су схватили да српски литијум неће пасти у кинеске или руске руке, већ да ће са њим искључиво Србија располагати и одлучивати колико ће сировине и коме извозити, односно како ће га прерађивати и од њега добијати финални производ, тако се стало са опструкцијом. Више је него приметно да су по друштвеним мрежама од доласка Олафа Шолца у Београд значајно опали до јуче широко распрострањени напади на сваког, посебно ако је део власти, ко се залагао за експлоатацију литијума. Протести по улицама свели су се на урлање ликова који објективно изгледају као да су из луднице побегли, те они делују крајње комично. Опозиција која се до јуче клела у Олафа Шолца сада на њега баца дрвље и камење јер сви су свесни да ће овај пројекат заправо помоћи Србији да се економски вине до највиших висина где је само небо граница, а то опет значи да је то ветар у леђа Александру Вучићу, односно политичкој опцији којој он припада.

Заиста, моменат потписивања споразума са Шолцом је нешто што Србију мења из корена. То је кључна прекретница за нашу будућност и шанса која се једном у животу пружа да од једне неразвијене земље уђемо у друштво развијених и богатих земаља. Бог нас је наградио најбољим литијумом на свету, можемо рећи да нас је погледао јер је данас литијум никад траженији и без њега се више ништа не може у будућности. Закључак је да само нерационални, необразовани или злонамерни то не желе да искористе. Замислите само да су арапске земље богате нафтом својевремено рекле да не желе да искористе нафту. Да ли бисмо данас имали Дубаи, Абу Даби, Кувајт, Катар? Наравно да не бисмо имали, већ би то остала обична пустиња или би у крајњој варијанти све те земље дошао неко јачи да окупира. Уосталом, имамо и те примере, посебно код оних који нису хтели да прихвате експлоатацију нафте која је тада била насушна потреба, да је неко други дошао и директно или индиректно окупирао ту земљу и отео њена природна богатства.

Бићу слободан да изнесем тај став да данас када је литијум најтраженији у свету, уколико бисмо ми били задрти и рекли нећемо да га рударимо, а имамо најбољи на свету, неко би нас окупирао и лепо би сам то експлоатисао. Не постоји ни промил шансе да тако нешто остане у земљи и да га нико не пипне, а потражња за њим је никад већа. Да се не лажемо, то и није нормално. Свет данас иде ка тоталној дигитализацији, литијум је потребан за зелену агенду, за соларне панеле, електричне аутомобиле, лаптопе, мобилне телефоне, таблете, тротинете, бицикле, моторе, вештачку интелигенцију…

Без њега се не може у будућности и зато је ово наша историјска прилика коју ћемо, Богу хвала, кренути да искористимо и сада је заиста само небо граница.

*Народни посланик