Вашар илузија Виоле фон Крамон

Млађи читаоци не сећају се послова Џона Кенедија у Србији и Републици Српској почетком деведесетих година прошлог века (нема везе са некадашњим председником САД). Реч је о бизарној политичкој појави, кога је Милошевићева пропаганда представљала као утицајног британског политичара, који ће помоћи „српској ствари” у тешким данима рата и распада земље. Тада млади британски конзервативац чешће је боравио у Београду и на Палама, о трошку Србије, него код куће, а за неколико година, колико је глумио утицајног српског лобисту, није напредовао више од титуле „посланички кандидат Конзервативне партије”.

Као и свака слична прича о муљаторима из великог света које претворе у звезду негде у провинцији, и ова са Џоном Кенедијем (у ствари Џоном Гвозденовићем) завршила се неславно. Кенеди Гвозденовић је у време Брегзита био уз Најџела Фаража и његов УКИП, јер су га Конзервативци претходно најурили, јер је изгледа уцењивао неког либијског принца и тврдио да МИ5 настоји да га облати. Зашто се враћамо на једну од смешнијих епизода из иначе трагичног периода? Та епизода неодољиво подсећа на нешто чему присуствујемо данас и има потенцијал да се и заврши на исти начин. Уместо Џона Кенедија и његове мисије у Србији почетком деведесетих година прошлог века замислимо Виолу фон Крамон, и њен политички поход по Србији у претходне четири године и добићемо мање-више исправну паралелу. С том разликом што је Кенеди био у служби власти, а Виола фон Крамон је добацила тек до српске опозиције.

Оно „фон” у имену Виоле фон Крамон она, додуше, никада није потенцирала, али је на њене фанове у Србији ипак остављало утисак да се њима бави особа из високог сталежа, са племићким пореклом. Баш као што је Џон Кенеди волео да се прикаже као потомак малог српског племства у лондонском изгнанству. Овакве цаке добро раде код „клијената” у малим државама без дуге демократске традиције, нарочито ако сте вољни да их очерупате, а не да им помогнете. Виола фон Крамон је почетком јуна тужно завршила каријеру посланика у Европском парламенту. Пробала је да освоји нови мандат, али њени Зелени су катастрофално прошли и освојили скоро дупло мање места него 2019. Виола је испала, при чему је била тек 15. на листи кандидата Зелених, али њена партија је освојила тек 12 места. А имала је 20.

Позиционирање на тек 15. место значи да чак ни унутар своје партије Виола фон Крамон није стајала добро уочи европских избора. Зелени очигледно нису били срећни њеним учинком, па је чак и у таквој партији коју су бирачи брутално казнили заузимала место далеко од прве лиге. Виола фон Крамон доживела је дакле двоструки дебакл, један са ниским котирањем у сопственој странци, а онда још један са поразом на изборима.

Али њеном карактеру бесрамног каријеристе не пада на памет да батали бављење политиком, чак и после овако тешких удараца. И зато је ушла у друштво „бесмртних” политичких кловнова, заједно са Џоном Кенедијем, јер ће од јуна па надаље моћи да се представља само као „посланички кандидат”.

Виола фон Крамон не признаје „политичку смрт”, упркос свим налазима, и ево је после 40-дневне жалости опет на сцени, њој омиљеној, у Србији. Устала је против српско-немачко-европског споразума о експлоатацији литијума, који је уз Косово њена омиљена тема у доскорашњем посланичком портфељу. Када прочитате њену кратку поруку на платформи „Икс” тим поводом, постаје вам јасно зашто је пропала на европским изборима и зашто је њена партија доживела исту судбину. Каже да „морамо да пређемо на е-мобилност у ЕУ”. У реду, припада партији Зелених, они се залажу за енергетску транзицију и прелазак на обновљиве изворе енергије. Али, онда следи кошмар. Каже – али то треба да остваримо другачије, уместо што јачамо Александра Вучића?!

Виола фон Крамон баца под ноге све за шта се залаже њена земља, Европска унија чији је до скоро била законодавни функционер, њена партија, њена влада у којој њена партија има суперутицај, за шта се годинама залаже и сама због чега су јој бирачи некада давали поверење. Све то гази, јер од зелене Немачке и Европе има за њу нешто много важније, а то је скидање с власти Александра Вучића.

Зато није чудо што је својевремено лако нашла заједнички језик са српским опозиционарима, са којима је чак и посетила околину Лознице где „Рио Тинто” планира да отвори рудник литијума. Био је то велики дан за пратњу Виоле фон Крамон, састављену од опозиционих лидера и активиста из популистичких еко-организација. Мислили су да је, ето, Европа стала уз њихову борбу да се у Србији забрани рударство. Али, као и сада, тако је и пре скоро три године с њима у Јадру био НИКО, а камоли Европа.

И тада и данас, Европа је била уз, а не против пројекта Јадар. Заједнички долазак у Београд немачког канцелара Шолца, потпредседника Европске комисије Шефчовича и председника борда Мерцедеса Ола Каленијуса нацртао је, чак и за политички неписмене, где је место Србије у данашњој, а нарочито сутрашњој Европи. Не постоје људи који више утичу на то како ће изгледати Европа сутрашњице од ове тројице који су у петак дошли код Вучића. И од њиховог доласка нема веће гаранције да ће Србија бити део будуће, зелене Европе. И то врло битан део, без које ће бити немогуће урадити оно што је ЕУ пред себе поставила као задатак број један.

У том послу нема места за Виолу фон Крамон и њене пријатеље из Београда и околине Лознице. Једноставно, нису томе дорасли. Остаће и даље убеђени да је Виола фон Крамон НЕКО у европској политици и биће задовољни кад се ту и тамо буде огласила на „Иксу” о Косову или о литијуму, а нарочито о Вучићу. На срећу, озбиљне ствари за Србију ићи ће далеко од овог вашара илузија у којем ће главну улогу, политички постхумно, и даље играти Виола фон Крамон.

*Директор Међународног института за безбедност