Ко гаси, а ко пали у БиХ

Бошњаци хоће да спале Српску! Не метафорично у смислу да хоће да је развласте, укину, утопе у јединствену БиХ, него сасвим дословно хоће да Српска изгори у пожару који је избио у Гацку и шири се. Не, они пожар баш нису подметнули, али локалне ватрогасне снаге не могу да га савладају ни уз помоћ хеликоптера који је одмах стигао из Бањалуке, а Сарајево не допушта да долети још један из Србије. Не, они не кажу да не дају дозволу јер би тешко објаснили зашто, него из Министарства иностраних послова кажу да нису надлежни. А то пак није истина, јер је из Северне Македоније дозвола од истог министарства за исти хеликоптер стигла за непун сат. Није помогла ни интервенција српског члана колективног шефа државе, иако се пожар шири и на бошњачко село Фазлагића Кула у општини Гацко.

        Добро, општепознат је антагонизам између Бошњака и Срба, бошњачких кантона и Републике Српске. Са обе стране лете отровне политичке стреле, БиХ је на ивици распада, после гласања у ГС УН о резолуцији о Сребреници и Свесрпског сабора са декларацијом, нетрпељивост муслиманског Сарајева према Београду и Србији дошла је до усијања, али ово је ипак нешто друго. Код земљотреса, поплава, епидемија, пожара и других елементарних непогода солидарност не познаје границе и помоћ нуде и шаљу чак и непријатељске земље. Штавише, то је добар повод да се односи побољшају.

        Код Бошњака, међутим, није тако и није први пут. Сетимо се како је на сарајевском аеродрому дочекана интервентна количина вакцина против ковида као поклон Србије у време када се читав свет тукао за једину превенцију против смртоносне пандемије. Тадашњи бошњачки члан Председништва Шефик Џаферовић је смркнута лица једва процедио неки немушт глас захвалности, као да је из Београда добио пакет вируса, а не вакцине. После су и Бошњаци групно и индивидуално приватно долазили у Београд да приме, по избору, руску, кинеску или америчку вакцину, и то преко реда да би истог дана могли да се врате кући. А онда је Исламска заједница, односно реис ефендија лично те одласке по лек преко Дрине назвао највећом срамотом у историји босанских муслимана. На стуб срама са исте адресе касније је стављена и општинска власт СДА у Горажду јер је од Србије примила неопходне количине брашна.

        Можда се министар Елмедин Конаковић, иначе склон свакојаким марифетлуцима, присетио да би, пусти ли „србијански” хеликоптер преко Дрине у Босну, и на њега могла бити бачена фетва. Боље нека и гори него да се на њега обруше сарајевски медији: „Четнички агент који је под фирмом гашења пожара отворио пролаз читавој ескадрили хеликоптера руске производње намењених оном фамозном српско-руском центру код Ниша за борбу против елементарних непогода код Ниша, који на интервенцију САД, шућур алаху, никад није отворен...”, „Један хеликоптер је само генерална проба, а онда један по један, и следи ваздушни десант на нашу Босницу...” „У елиси србијанског хеликоптера нашла би се можда и која кесица кокаина за министра...” Позната је бошњачка србомржња, али и то да се при шумским пожарима чак и дивље животиње међусобно не нападају. Пред ватреном стихијом све се склањају у једном чопору, тигрови поред антилопа, вукови поред дивокоза, змије отровнице им гмижу поред ногу, али нико не дира омиљени плен. Нека врста инстинкта самоодржања и анималне солидарности пред опасношћу која свима једнако прети снимљена је у многим репортажама из Африке. Међутим, тога међу људима у Босни нема, па се у Сарајеву оглушују на већ трећи алармантан апел Хеликоптерског сервиса РС из Бањалуке, који је на ивици издржљивости пилота и једине машине која даноноћно ради, а ових дана јој истиче и рок за вишедневни редовни сервис, са заменом осетљивих делова.

       Како то објаснити? Пошто рачунају на власништво над српским шумама, о чему је Шмит ваљда већ донео закон, требало би да их чувају. Како сматрају да је БиХ јединствена и њихова, требало би да чувају тај кључни природни ресурс којим располаже Српска. Утолико више што је Шмит ваљда већ прогласио закон о преносу власништва над српским шумама на државу БиХ. Међутим, знају они добро и колико је држава јединствена и колико је Шмит в. п., а пошто им Додик ни за живу главу не да шуме Српске, нека му онда изгоре. Та неће му, ваљда, Бошњаци још и помагати да их сачува. А то што је ватра захватила и имања сународника у Фазлагића Кули, није важно. „Важно је да и комшији цркне крава.”

        Други део објашњења ове лудости опет нас враћа на десну обалу Дрине, у „злу империју српског света”, одакле је „одувек у Босну долазило све зло”, попут Начертанија и Меморандума, где је онај нобеловац написао књиге које су „нанеле више зла Босни него све окупаторске војске заједно”. „Е, нећемо више да будемо наивни добри Бошњани јер ни у том хеликоптеру не може бити ништа добро.” Али, ето им нека је све то тако и горе, али ради се о пожару који гута јавна и приватна добра, угрожава људске животе. Зашто муслиманско Сарајево, које целу Босну види као свој наслеђени беговат, не позове хеликоптер из Загреба, Подгорице, преко Шмита из Брисела, преко Марфија из НАТО-а, који хеликоптера има на претек?

       Чак и да их не одбију, јер су им сви капацитети већ заузети у Украјини и Гази, те да пошаљу тај један хеликоптер у Гацко, опет Сарајеву не би било право. Испало би, наиме, да њихови западни покровитељи помажу Српској и Додику који су криви што се БиХ распада. Видесмо колико их је насекирало што су се ти њихови савезници и пријатељи након клањања у Поточарима, са 25 година закашњења поклонили и српским жртвама у Братунцу.

        Можда дубље објашњење лежи у познатој реченици Алије Изетбеговића на крају грађанског рата у БиХ: „Босна ће бити мирна када Хрватска буде довољно демократска, а Србија довољно слаба.” Ако пажљивије анализирамо ову реченицу, лидер босанских муслимана и сам је признао да стабилност његове какве-такве државе више зависи од суседа него од унутрашњег интегритета и суверенитета, што по њу није баш похвално. Но, ако је мерити Алијиним метром, први услов је испуњен. Хрватска је чланством у ЕУ постала довољно демократска, мада њен председник Зоран Милановић воли да неугодно зачикава Бошњаке. „Прво сафун па онда парфем!” Други услов, међутим, није испуњен. Напротив: Србија не само да није „постала довољно слаба”, него је, не баш колико у Вучићевим изјавама, постала заиста много јача него икад од ’95. А доследно Изетбеговићевој прогностичкој формули и Босна постаје све немирнија и нестабилнија јер сада јака Србија стоји иза „реметилачке Српске” и Вучић ономад на Свесрпском сабору преузима Додикову „запаљиву реторику” и у декларацији захтева враћање отетих ентитетских надлежности. А председник Српске најављује и „плишани развод”.

       И уместо да на том трагу траже компромис са Србима и Хрватима у БиХ у повратку на изворни Дејтон, или у договорном мирном раздруживању, или у неком новом договору који би колико-толико интегрисао њена три распарчана дела, Сарајево не пропушта прилику да политички и медијски заоштрава односе, прети другим полувременом грађанског рата, настоји да испровоцира интервенцију колективног Запада против Српске, посебно САД и Немачке. Но баш им се не да! Бајден, за кога су толико здушно навијали, повукао се, а што је по њих још горе замениће га Трамп, што значи да ће се регионом бавити Србима наклоњенији Гренел. Шолц није отишао у бошњачке кантоне да за „Мерцедес” уговори извлачење нафте коју имају готово све муслиманске земље, па мора да има и Босна, него у Србију да за исту фирму договори прераду јадарита за електрична возила. А Путинова специјална операција полако, али сигурно, напредује.

        „БиХ не само да није држава него није ни друштво”, говорио је рахметли Здравко Гребо, популарни сарајевски интелектуалац и боснољуб, коме су Бошњаци веровали. А тронационално друштво, које се некада у Босни звало комшилук, темељи се на капиталу узајамног поверења и гради на узајамној подршци у невољи. У Гацку неће изгорети Српска и без хеликоптера из Србије, али хоће БиХ јер нема инстинкт самоодржања које поседују афричке дивље животиње.

*Професор емеритус