Све је у Босни подељено

Лесковац – Стеван Тонтић (62) рођен је под Грмечом, у завичају Бранка Ћопића и Скендера Куленовића. Студирао је филозофију у Сарајеву, објавио десет песничких збирки. Последње две су „Сарајевски рукопис” (Београд 1993. и 1998) и „Благослов изгнанства” (Бањалука 2001). Године 1998. објавио је роман „Твоје срце, зеко” („Филип Вишњић”, Београд). Саставио је две антологијe – „Новије пjесништво БиХ” (1990) и антологију на хиљаду страна „Модерно српско пjесништво”, објављену годину дана касније у Сарајеву. Писац је бројних есеја и критика. Годину дана након избијања рата у БиХ, напустио је Сарајево и скоро девет година живео у егзилу у Берлину. Крајем 2001. године, када је успео да поврати свој стан, вратио се у Сарајево. Сада је, каже,повратник без посла, пише и преводи са немачког. Добио je више угледних домаћих и међународних књижевних награда. Већ трећу годину заредом члан је НИН-овог жирија за роман године. Срели смо га недавно у Лесковцу где је отворио други Балкански фестивал писаца иодржао самостално поетско вече.

Какво Сарајево сте оставили, а какво затекли по повратку из деветогодишњег егзила?

Пре рата сам биоуредник у издавачкој кући „Свjетлост” која је крајем осамдесетих била најјача у Југославији. Објављивали смо најбоље писце из целе земље и били смо поносни на то. Сада је та издавачка кућа готово безначајна. Као што су пропали и други већи издавачи, рецимо, „Весeлин Маслеша”.Данас се та кућа зове „Sarajevo Publishing”, јер Маслешино име није више било пожељно. Сада има више малих, али нема ниједногистински великог издавача. Наравно, тешка је и економска ситуација. Постоји једна фондација која помаже објављивање нових књига и превода, али њена средства су ограничена. Друго, тржиште је врло малено. Некада смо имали заједничко тржиште са двадесет милиона људи који су читали књиге на свима разумљивом језику. Сада само у неким сарајевским књижарама могу да се нађу књиге писаца из Србије.

Шта је карактеристично за садашњу књижевну стварност у БиХ?

Пре рата постојало је заједништво које је и политички неговано, зна се, и репресивним мерама. Рат је поцепао и културне везе, тако да у Босни сада постоје три удружења писаца. У Сарајеву постоји Друштво писаца БиХ, у Бањалуци Удружењекњижевника Републике Српске, а у Мостару Друштвохрватских писаца Херцег Босна. Ја нисам члан ниједног од ових удружења. Све је, дакле, подељено, а књижевности су коначнодефинисане као националне, иако у основи имају исти језик који сви разумемо. Постоје неке везе и додири. У Сарајеву има неколико часописа који, додуше, излазе ретко – три-четири пута годишње. У њима не пишу само Бошњаци, већ и аутори српске и хрватске националности, као што постоје часописи и у Бањалуци и Мостару али, мање-више, то је подељено. А часописи су слика књижевног живота.„Сарајевске свеске” су најрепрезентативнији регионални часопис са многим вредним ауторима из свих бивших република, али ни тај часопис не допире до ширих читалачких кругова.

Које књижевно удружења је најактивније?

Сарајевско је најбројније. Има известан број познатих и значајних писаца, мада је велики број њих отишао за време рата. To друштво се још труди око неког новог заједништва, неки бошњачки професори и критичари говоре и о заједничкој „босанско-херцеговачкој књижевности”, у чему национално освештени српски и хрватски писци виде углавном настојање Бошњака за доминацијом унутар таквог наднационалног или анационалног „заједништва”. То је посебно дошло до изражаја у модификовању језика многих српских и хрватских писаца које су Народна и Универзитетска библиотека БиХ завеле као „босански”.

О чему пишу писци који живе у Сарајеву?

Mноги се баве ратним догађајима и послератном стварношћу, последицама ратне катастрофе. С друге стране, постоји повратак у давну прошлост која се често митологизује. Ја немам комплетан увид, јер је тешко, a и узалудно,све пратити. Има неколико млађих, врло даровитих писаца који пишу доста отворено и жестоко о свему томе. Има их у Сарајеву, Бањалуци, Мостару и Зеници.

О чему Ви пишете?

Моје књиге из последњих петнаест година везане су за ужасе рата у Сарајеву и за егзил у Немачкој.

Бавите се и преводилаштвом.

Да, превео сам са немачког неколико књига поезије и прозе, објавио много песника по часописима.

Каква је преводилачка активност у БиХ?

Исто тако ограничена. Мали су издавачи, мале дотације, а и стране посредничке институције кao, рецимо,Гете институт, које подржавају преводе својих књижевности, такође имају врло скромна средства.

Шта се преводи у БиХ?

Преводе се понајвишеромани који се читају,и понеко теоријско дело. И ја сам ове године објавио превод једног романа немачког писца пореклом из Ирана. Реч је о Саиду, али не o познатом теоретичару Едварду Саиду, овај се зове напросто Саид. Он је добар писац, четрдесет година живи у Немачкој. Превео сам његов кратки роман у којем пише о својој мајци. Саид је рано напустио земљу под влашћушаха Пахлавија, а кад је дошао Хомеини, накратко се вратио у Иран, помисливши да је стигладемократија, али када је видео своје пријатеље обешене на улицама, брже-боље се вратио у Немачку.

Штампају ли у Сaрајеву, у Босни, писце из Србије?

Врло мало. Тренутно не могу да се сетим ниједног имена.

Члан сте НИН-овог жирија за роман године и познајете књижевну продукцију у Србији. Како бисте је упоредили са књижевном продукцијом у Босни?

Много је већа књижевна продукција у Србији, такође и преводилачка. Чак и у време рата и непосредно после њега, у Србији је штампано више него данас у Босни. У Босни, можда, изађе двадесет нових романа годишње, а у Србији преко стотину.

Људи из културе увек први обнављају покидане везе. Колики је допринос томе овог фестивала у Лесковцу?

Први пут сам у овом градупо позиву агилног Саше Стојановића и драго ми је због тога. Посебно је интересантно што се овај сусрет одржава у изванредномздању које је припадало прецима Милана Влајчића, мог старог уваженог знанца ипредседника НИН-овог жирија. Овај фестивал је веома занимљив и није маркиран неком посебном темом, као што знају да буду други. Врло је отворен када је реч о учесницима разних оријентација из готово целог региона наше бивше земље.Упознао сам неке младе провокативне ауторе, а истакао бих и изузетно предавање о јединственом феномену Винавер Оливере Стошић-Ракић. Запањио ме при том податак да је срушена Винаверова родна кућа у Београду.