Господин новинар „Политикине” школе

Наш колега Ферид Мујезиновић отишао је тихо 23. јула, а данас га са поштовањем испраћају његова породица, пријатељи и новинари који евоцирају успомене на дане проведене у редакцији. Ферид их је бојио својом мудрошћу, увек занимљивим причама, узбудљивим репортажама и фељтонима, као и господским манирима „старе школе”.

Био је велики професионалац и сјајан колега и учитељ. Многи новинари „Политике” упамтили су да им је Ферид стрпљиво откривао финесе новинарског заната, читао њихове прве текстове и помагао у прикупљању информација и материјала. Увек је имао стрпљења и слуха за наше читаоце, који су се јављали телефоном и долазили у редакцију.

„Ферид је био ходајућа енциклопедија. Знао је све о свему, али мало ко све о њему. Мало је о себи причао сматрајући да су други занимљивији. Али, причајући о другима, познато је, причамо и о самима себи. Отуда, ваљда, актери његових прича, и када су негативни, нису зли, злобни, одбојни. Умео је да разуме човека. Волео је новинарство и био даровит писац.

Писао је и за ’Политику’, а писао је и књиге. Спадао је у ретке који су подједнако владали умећем писања и приповедања”, каже Слободан Стојићевић, новинар, уредник, репортер и колумниста „Политике” у пензији.

Ферид Мујезиновић дошао је у „Политику” после студентских демонстрација 1968. године. Касније је био вишедеценијски новинар у „Комграпу”, фабричком листу истоимене компаније која је у најбољим годинама имала 13.000 запослених. Вратио се у „Политику” почетком овог века и оставио дубок траг, посебно на Београдској хроници, где данас раде новинари који су у његово време били почетници. Када говоре о Фериду, кажу да је био прави господин и „господин новинар”. Увек је имао лепу реч и знак пажње према колегама и стварао добру атмосферу.

Наш дугогодишњи дописник из иностранства и уредник у пензији Мирослав Стојановић, сећа се да је почео да ради у „Политици” у приближно исто време када и Ферид. Постали су пријатељи, али је Ферид прешао у лист Грађевинског предузећа „Комграп”.

„Направио је од фабричког листа веома угледне новине које су биле независне и самосталне. Захваљујући његовом професионалном раду тај лист је неколико пута награђиван. Вратио се и крунисао своју новинарску каријеру у „Политици” где је у време уредника Драгана Влаховића, дао и велики допринос образовању млађег света и мислим да су му ти млади људи веома захвални што им је преносио своје богато новинарско искуство.

Био је врстан репортер, а објавио је и неколико читаних књига. Били смо велики пријатељи”, каже Стојановић.

Феридов вишедеценијски пријатељ био је и наш колега у пензији Борко Гвозденовић, такође дугогодишњи дописник из иностранства и уредник. Каже да је Ферид био један од најбољих новинара „Политике” и радио је професионално, афирмишући увек и свуда „Политикину” школу новинарства.

Ферид Мујезиновић рођен је 1946. године у Новом Пазару. Поред више хиљада текстова у новинама, објавио је књиге „Промашени светац” и „Опевана будала”. Као осамнаестогодишњак, под младалачким псеудонимом Фер Зевс, објавио је две збирке песама „Добројутро Ђоконда”, посвећену 700. годишњици постојања манастира Сопоћани, и „Кенеди открива Америку”, насталу под утиском атентата на председника САД у новембру 1963.

Поред каријере, Ферид Мујезиновић био је изузетно посвећен својој породици. Његова супруга Злата, ћерка Азра, син Емир и унук Ведран захвални су и поносни на њега.