Србија добија први сателит

Србија се спрема да пошаље свој први сателит у орбиту, чиме ће се придружити групи од 106 држава које већ имају космичке програме. Поред посматрања Сунца у рендгенском домену, што је са Земље немогуће, јер атмосфера, на срећу људског рода, блокира рендгенске зраке, „Мозаик” има још неколико мисија.

Како је за „Политику” истакао др Милан Стојановић, руководилац пројекта и научни сарадник Астрономске опсерваторије у Београду, на сателиту ће постојати и мала камера која ће снимати Србију издалека.

„Иако постоје снимци у већој резолуцији са Гугла или неких други сателита, они нам нису увек доступни. Овако ћемо једном дневно добијати снимке наше земље, али и боље овладати том технологијом”, објашњава Стојановић.

Према његовим речима, секундарни циљ мисије је учење и савладавање свих техника: од набавке компоненти, до самог лансирања сателита у космос, како бисмо касније могли да радимо и на изради и слању већих летелица. Како каже наш саговорник, „Мозаик” припада класи малих сателита познатих као „КјубСат”, димензија 10x10x10 центиметара, који се колоквијално називају и коцкасти или наносателити, јер се састоје из три коцкице, које се могу спојити у једну целину.

„Ми ћемо, на пример, спектрометар за проучавање Сунца купити готов, али неке делове ћемо правити у Србији. Онда све то треба да спојимо у једну целину и потврдимо да је то спремно за температуре у свемиру. Морамо да прођемо све могуће тестове који су прописани светским стандардима”, истиче наш саговорник.

Тек након тога моћи ћемо да лансирамо сателит, уз помоћ неке од земаља које те услуге пружају. Да ли ће то бити Америка, Русија, Кина или нека чланица ЕУ, одредиће најбоља понуда, а план је да се „Мозаик” лансира крајем 2025. или почетком 2026. године и задржи у орбити између две и три године.

„Тај период је значајан зато што хоћемо да посматрамо Сунце, а отприлике тада би требало да дође до његове максималне активности у редовном једанаестогодишњем циклусу. Дакле, желимо да испратимо тај максимум и ону фазу после, када долази до опадања, јер тада највише резултата може да се добије. Али, не зависи све од нас, већ и од даваоца услуга”, каже Стојановић.

На овом пројекту, који је започет пре око две године, поред Астрономске опсерваторије укључени су и Машински, Математички и Електротехнички факултет у нашем главном граду, као и Институт „Михајло Пупин”.

„Грубо речено, десет људи ради на мисији. Међутим, неки од њих учествују са половином радног времена као спољни сарадници”, објашњава Стојановић и додаје да је један од колега раније радио као главни инжењер у Европској свемирској агенцији, а малтене одмах након што је окачио „телескоп о клин”, дошао је у тим наших научника који настоје да први српски сателит лансирају међу звезде и то потпуно волонтерски.

„Он је радио на много већим сателитима од овог на ком ми сад радимо”, наводи Милан Стојановић, не желевши да именује колегу, јер не би било фер издвајати некога од остатка екипе.

„Подршка не изостаје ни од појединих наших људи из иностранства, које можемо увек да контактирамо и да их питамо за савет. Имамо колеге које су отишле у свет да раде у великим астрономским центрима и са њима можемо да се консултујемо”, истиче Стојановић.

Ипак, највећа подршка, како закључује, долази од Министарства науке, технолошког развоја и иновација, које у највећој мери финансира пројекат.