Планина мала, али наочита

Београђани Авалу сматрају само својом планином. Својатају Авалу као да само њима припада и никоме више.

Уздиже се на шеснаест и по километра од Београда и наликује стражару над градом и његовом околином. И мада је висока само 511 метара, ова планиница господари околним таласастим тереном.

Са било које стране да се прилази Београду, Aвала се мора да види: она је неуморни чувар града. Имала је симбол у виду високог и витког ТВ торња, подигнутог давне 1965. године, који је нестао у једном налету брзих борбених авиона 29. априла 1999. године. Свима који су познавали Авалу, али и онима које је пут овуда водио знали су да без тог торња Авала делује, не непримећена, већ некако огољена. Недостајао је торањ.

А онда је донета значајна одлука: изградиће се исти такав торањ. Вредне руке српских неимара, из дана у дан, из ноћи у ноћ, почели су да га подижу из пепела. Његова обнова је при крају. Тај симбол Авале не само да је симбол Београда већ је и препун емоција, носећи сећања на многе младости које су прохујале под његовим будним оком.

На самом врху Авале налази се добро познат споменик Незнаном јунаку. Њега је израдио вајар Иван Мештровић. Посвећен је јунацима из Првог светског рата. Њега красе каријатиде које представљају жене у народним ношњама из свих крајева бивше СФРЈ. Занимљиво је поменути и то да се на том месту, на којем је сада споменик, налазио средњовековни српски град Жрнов, кога су 1442. освојили Турци. Звали су га Авала (на арапском преграда или препрека, а неко преводи и као видиковац, добар поглед).

После Првог светског рата народ из околних села је 1922. године подигао скроман споменик незнаном јунаку поред зидина Жрнова, који је 1934. уклоњен заједно са остацима средњовековног града, да би се на том месту подигао репрезентативнији, Мештровићев.

Нешто ниже од овог споменика, подигнут је још један споемник посвећен трагично страдалим руским ветеранима који су страдали у удесу руског авиона 1964. године.

Авала не само да има споменике, има и лепу природу: обрасла је четинарском и листопадном шумом као и десетак километара обележених планинарских стаза и неколико километара асфалтираног пута. Све то ову планину надомак главног града Србије чини идеалном за шетњу и рекреацију. Захвањујући томе развијен је и планински бициклизам, али и трчање као и пешачке туре.

Међутим, заљубљеници у Авалу, њени верни пријатељи, који овуда крстаре уздуж и попреко и познају јој душу, сматрају да јој се не посвећује дужна пажња. И мада је 2007. одлуком града Београда и општине Вождовац, Авала стављена под заштиту државе, као предео изузетних одлика, њени поштоваоци кажу да је стварност другачија: шума је све разређенија, јер се недозвољено крчи, а уз шумске путеве налазе се мини депоније смећа. Угоститељски објекти немају канализацију, па тако загађују околину. Дивља градња све више узима маха.

Пошто се поново помиње обнова скијалишта, љубитељи планине се противе, јер сматрају да би то уништило малену планину.

Осим аутомобилом, до Авале се може стићи и градским превозом.