Америчка транзиција?

Глобални, омамљујући талас обаманије запљуснуо је прошле недеље Србију! Ванстандардно политички праћена и готово пропагандно обележена у српским медијима, зaвршница америчких председничких избора спонтано је отворила питање: нису ли најновији избори у САД, комерцијалним интересом телевизија и(ли) наметнутим интересом споља, постали, можда, први пут и као преседан, и „наши” избори? За које, као да је било везано нескривено настојање да се подвуку под свест грађана као да је реч о нечему домаћем, што је део нас, о изборима у Србији: да навијамо и гласамо (што је тзв. домицилна елита, међу осталим, и чинила у организацији Амбасаде САД у Београду). Да се, и дословно преко ноћи људи са ових простора убеде да судбина и цивилизацијски хабитус Сједињених Држава треба да постану део нашег идентитета и постојања. Да сви треба помало да постанемо Американци!

Откуд, дакле, код актуелне власти и медија такав један изненадни, до ових дана непознати, „обама-помама” плимски удар заноса и покушаја идентификације с америчким изборима и са једним од кандидата за председника?

За познаваоце америчке спољне политике, иза ове „тајне” крије се најприоритетнији дугорочни, историјски, витални национални интерес САД. А он је, од Другог светског рата до данас – очување водећег, или минимум, суводећег, статуса и улоге владајуће глобалне суперсиле која „остатак” света обликује војном, економско-финансијском, научнотехнолошком, медијском и пропагандно-идеолошком силом према сопственим интересима, потребама и вредностима.

Ма колико војно супериорне, САД у реализацији ове своје планетарне, цивилизацијске мисије имају, као једну од константи, потребу за сталном, макар и симболичном, јавном подршком оваквој својој политици и акцијама широм света. Потреба за подршком, као што је случај данас, изразито се увећава и прераста у тихи вапај када се амалгамирају један већ изгубљени рат и једна доведена у питање темељна егзистенцијална филозофија система. САД нису могле, нити данас могу да воде ратове, а још мање добитничке, без подршке политичких, идеолошких, ресурсних савезника и пријатеља, демократских или диктаторских, свеједно. При томе, специфичну тежину и драгоценост има подршка малих, од САД зависних и полувазалних земаља, дојучерашњих жртава ратне, милитаристичке међународне политике САД (познати феномен „идентификације са агресором”). Подршка великих савезника из натовско-трилатералне заједнице некадашњег „слободног света” за САД је најважнија и подразумева се по себи.

Без такве обезбеђене перманентне подршке, САД би биле у опасности да, као светски „светионик и бастион демократије” буду доведене у блиску везу с класичним европским тоталитаризмима 20. века. Фактор подршке присутан је у свим већим ратовима које су САД водиле од завршетка Другог светског рата: у корејском и вијетнамском, који су се дешавали у међународном поретку и епохи биполаризма и хладног рата са Совјетским Савезом; у првом Заливском рату против Ирака, у рату против Србије (СРЈ) и у, данас актуелном, другом рату против Ирака и у рату у Авганистану, у постбиполарном, поретку америчког униполаризма и у најновијој ери новог мултиполаризма која је у формирању.

Новоизабрани шеф САД има пред собом задатак и глобалну одговорност типа „немогуће мисије”. У извесном смислу, Барак Обама је „плебисцитарно” изабрани планетарни лидер-демократа. Први пут у историји један амерички председнички кандидат је ентузијастички „са надом” у боље САД „биран” и од „остатка света”. За спољну, тј. глобалну међународну политику САД, он ће „одговарати” својим бројним симпатизерима и „гласачима” не само у Америци већ и широм планете, у данас далеко распрострањенијем и комплекснијем „слободном свету” демократије од оног који је затекао Џон Кенеди 1960. године када је ушао у Белу кућу. И Американци и свет желе да председника Обаму виде као лидера-миротворца и човека дијалога каквим се као кандидат представио. Засићење америчком унилатералном ратничком политиком силе достигло је, изгледа, за САД и унутрашњу и међународну критичну масу промене.

Једноставно речено, „немогућа мисија” новог америчког и „нашег” председника САД могла би бити у настојању да задржи и унапреди доминантну глобалну лидерску позицију, улогу, демократски капацитет и ауторитет Сједињених Држава као суперсиле за 21. век („беневолентна хегемонија”) – без рата и без насиља, „тврдe моћи”, односно да САД уведе у „транзицију” – од рата ка дијалогу и стабилности. Од ауторитета војне силе и ароганције, ка сили и „ароганцији” демократског ауторитета у светским односима. Својевремено је Кенеди на свом почетку поставио за циљ – „нове границе” (new frontiers) за „слободни свет”. Мисија Обаме, ако се између њих двојице рађа аналогија, неупоредиво је тежа, сложенија и опаснија. Нада, реторички и декларативно тако присутна као слоган-водиља у његовој изборној кампањи, биће му, без сумње, и те како потребна у годинама председниковања.

Научни саветник у Институту 
за европске студије у Београду