Велика игра нерава Техерана и Тел Авива

Преварили су се они који су очекивали да ће ракете засути Тел Авив одмах после ликвидације лидера Хамаса у Техерану и његовог савезника у Бејруту. Убиства Исмаила Ханијеа и Фуада Шукра „повредила су ирански понос”, како је изјавио генерални секретар либанских Хезболаха, али стиче се утисак да „ционистички ентитет” није приоритет Ирана, нити је Иран приоритет јеврејске државе.

Техерану је довољно да буде регионални предводник одбране „палестинске ствари”, док је најважнији циљ ултраконзервативне израелске владе да Палестинци никада не добију државу. Њихов међусобни рат нанео би штету и Ирану и Израелу. Конфликт у Гази створио је нови баланс снага: спасао је Израел од перспективе признавања палестинске државе, а Иран од даљег јачања проамеричке коалиције Арапа који имају дипломатске односе са Израелом.

Да ли то објашњава све чешће тврдње да је Бенјамин Нетанјаху пре 7. октобра 2023. игнорисао упозорења Израелске војне и цивилне службе Шин бет да исламистички Хамас нешто спрема? Да ли звучи реално да се акција у којој је учествовао велики број припадника Хамаса планирала месецима, а да ништа од тога није процурило до Израела? Да ли се у такав оквир уклапа што је који дан пре масакра јеврејских цивила елитна јединица са граница према Гази пребачена на Западну обалу?

Да ли је израелски премијер тражио изговор за велики напад на појас Газе, као што је то био случај приликом инвазије Либана 1982? Да ли његов циљ није само „потпуно уништење” Хамаса, већ велико етничко чишћење Палестинаца из појаса Газе и с окупиране Западне обале како би се остварио сан о библијском Израелу од реке Јордан до Средоземља?

Бруталност која карактерише обрачун са палестинским цивилима, одбијање прекида ватре и упорно понављање да Палестинци могу да забораве на своју државу, све се то уклапа у Нетанјахуове стратешке циљеве. Зато је потпуно неизвесно да ли ће позив на разговоре о примирју 15. августа, које су у заједничком саопштењу потписали председници САД и Египта и емир Катара, три посредника, имати икаквог ефекта.

Иран има своје калкулације. Док води рат нерава, Техеран истовремено купује време како неком исхитреном акцијом не би изазвао рат који не жели. Исламска револуционарна гарда јесте окупила милитантне групе по Гази, Ираку, Јемену, Либану и Сирији у „Прстен ватре” који прети „ослобођењем Јерусалима”, али је све то више у функцији утврђивања иранских амбиција за што већом контролом региона него жеља да се са Израелом уђе у тотални рат.

Иран још од времена револуције 1979. прети брисањем Израела са мапе Блиског истока. Сви председници понављали су фразе о елиминацији „ционистичког ентитета”, али свима је јасно да би то захтевало уништење Израела као нуклеарне силе и „елиминацију” Сједињених Држава. Што је немогуће.

Тако је и сада. Иран је најавио да ће се „у право време на правом месту” осветити за убиство у Техерану и Бејруту, али упркос запаљиве реторике пажљиво избегава да буде увучен у шири конфликт, свакако не по израелским замислима.

Техеран је обавезан да узврати, али без журбе планира евентуални удар на Израел, који би био пажљиво калибриран, баш као што је било у априлу када је Иран први пут ракете и дронове упутио директно на Израел као одговор на ликвидацију команданата Исламске гарде у Дамаску.

Освету и жртве Иран препушта Хезболасима који су од Техерана добили упутство да ударе дубље по територији Израела и да не гађају само војне, већ и цивилне циљеве.

Пред Техераном су две опције: улазак у рат који Израел прижељкује, али који Иран не може да добије све док Израел има подршку Америке, или да се у складу са стратегијом „стратешког стрпљења” усмери да преко посредника испослује дипломатско решење са Вашингтоном који такође не жели регионални рат. Тиме би се на дужи рок обезбедио несметани утицај у региону. Иранске претње су више алат преговарачке тактике него план који војно треба реализовати.

Израел ће очекивано наставити политику избегавања превентивних удара било на Иран или Хезболахе, али се припрема за одбрану за коју би му била неопходна помоћ Запада. У априлу се показало да је „Гвоздена купола” недовољна заштита од стотина ракета, и да није било Американаца и неких Арапа жртве би биле масовне.

Израел најављује жесток контраудар, а за то време напето ишчекује да ли би напад могао да буде много снажнији него онај пре четири месеца. Први пут од оснивања Државе Израел отворена су подземна склоништа за чланове владе и генерале. Болнице су у стању пуне приправности. Улице Тел Авива нису пусте, али су испражњене.

Нетанјаху се спрема за велики рат. И даље се нада да би могла да му се укаже прилика да уништи ирански нуклеарни програм. Ратом у Гази купује време трајања своје десничарске коалиције. Одлуком да провокативно ликвидира лидера Хамаса у тренутку када се чинило да је „на дохват руке” споразум о прекиду ватре у Гази, премијер шири конфликт како би продужио сопствени политички живот. „Нетанјаху је одговоран за текућу ескалацију и он још једном Израел свесно води ка катастрофи”, пише „Харец” у редакцијском уводнику.

Што се Хезболаха тиче, они настављају да размењују ватру са Израелом на јужној либанској граници, али обе стране чекају шта би могла да донесе нова фаза – масивног удара на северне и централне делове Израела. У складу са директивама из Техерана, званичници шиитске милиције говоре о нападима на подручје Тел Авива и на „важан центар органа који је одлучивао о убиству (Ханијеа)” – претпоставља се штаб Израелских одбрамбених снага у Тел Авиву.

Док се чека на расплет, или заплет, Хезболаси с нескривеним задовољством прате израелску агонију ишчекивања. Живот у страху је део њихове освете. „Имамо стрпљење”, каже генерални секретар шиитске милиције Хасан Насралах из чијег говора би могло да се закључи да ни они не би желели да се понови лето 2006, када су били у директном и разорном сукобу са Израелом.

Премијер Нетанјаху није познат по стрпљењу. Много тога ће зависити колико дуго он може да издржи игру нерава.