У ком правцу иде Партизан

Када би ови садашњи фудбалери Партизана а са њима и сви други који су данас део славног клуба, знали колико је труда и зноја уложено да би Партизан био где јесте, свима њима, бар онима који имају бар мало части, бридели би образи од срама. У дугој и богатој историји клуб из Хумске је наилазио и на веће препреке и искушења, излазивши из њих и јачи и бољи. Али, ово стање, траје поприлично дуго. Од чувене утакмице у Њукастлу (2003) прошле су пуне две деценије. Још увек су пријатна сећања на фантастична остварења Лотара Матеуса и његове фудбалске дружине. Након подвига на Острву дивила им се не само Србија већ и читава Европе. Јер ко је тада могао да претпостави да ће клуб из Београда у том тренутку успети да надвисити Алена Ширера и моћан енглески клуб. Од те године Партизан је два пута био  део Лиге шампиона. Чак девет пута играо је у групној фази Лиге Европе и два пута Лиге конференција. Али, све те успехе клуб из Хумске је остваривао захваљујући амбијенту на трибинама, доброј селекцији фудбалера, где су централно место имали играчи из омладинске школе. Данас, нажалост, ништа од тога више нема....

Дугогодишњи назовимо га фудбалски рат између навијача и управе, баш дуго траје. У таквој ситуацији тренери су у врло незгодном положају, играчи још тежем. Да ли је прексиноћни пораз код куће од белгијског Гента само продужетак агоније. Или ће се једном за свагда ставити тачка на ово стање, које не само да иритира Партизанове навијаче већ и опасно љути армију навијача. Па и не чуди што су трибине никад празније...

Партизан, односно његов многи кажу тврдоглави двојац председник и директор, налази се на веома важној спортској раскрсници. Напред ова екипа, без обзира што се у клуб вратио Станојевић, очигледно не може. Назад, нема где, јер ако се идуће седмице испадне из Европе, биће то тежак ударац за клуб, који се практично већ годинама сналази на државним јаслама. Јер када је тешко, када нема пара за лиценцу, онда држава несебично помаже. Када је проблем платити рате пореза држави, онда држава поново гледа кроз прсте. Докле више?

Одабир фудбалера је у најмању руку крајње проблематичан. Јасно је да су у Партизан дошли фудбалери који или нису имали где или су пристали на договор са клубом. Па шта буде. Могу у нашем клубу да се љуте до миле воље на тренера кијевског Динама који је после реванша рекао праву истину. Могли смо домаћину да дамо колико смо желели голова. Јер, то није онај Партизан, кога је красила чувена омладинска школа. Сећам се и њиховог тријумфа у Дњепропетровсдку (стрелац гола Мирослав Радовић у 86. минуту). Превише је странаца а то је не мали проблем за клубове из овог дела Европе, који су годинама извозили велике играче. А данас увозе трећеразредне странце!

Александар Станојевић је велики навијач Партизана. Неко коме је клуб као друга кућа. Али, очигледно да је изабрао погрешан тренутак да се врати у своју кућу. Разочарење због такве одлуке нису крили ни његови блиски фудбалски пријатељи. Тим чином, повратком у кућу која је потпуно празна, Станојевић је на неки начин довео у питање свој досадашњи тренерски рад. Јер, шта једног успешног тренера чини него добри резултати. А таквих остварења у Хумској је све мање.

Можда су порази од Динама, Лугана и од Гента последња опомена, да се стане на пут посртању клуба, дуге и светле традиције. Да нам је клупски фудбал, а ту се не мисли само на Партизан, већ и друге који су излазили у Европу, у великој резултатској кризи показује и чињеница да су наши клубови у последњих 40 одиграних утакмица на међународној сцени чак 36 пута доживели поразе! Господо, зар то није црвени аларм, па се онда сви заједно питамо зашто репрезентација не може да прође у други круг неког великог такмичења.

Матеус Салдања силно жели да напусти клуб. Искрено, овај мајстор фудбала, одавно је превазишао средину, али, питање је ко ће се заинтересовати за играча, чији клуб више у Европи не представља неки важан спортски фактор. Да ли то значи да на фудбалској берзи Партизану опасно падају акције? Ако је тако, онда је и питање останка клуба, доведено у питање. Јер од којих пара ће се измиривати обавезе на дневном нивоу. Ко ће обезбедити новац за не мале уговоре који имају страни играчи. И на крају, ко ће идуће године да плати лиценцу, ако Партизан поново избори учешће у Европи?