Пссст, ЦИА у Београду

Није познато да ли је директор ЦИА Вилијам Бернс завршио курс за духа који хода, али је његова изненадна посета Сарајеву, Београду и Приштини показала да је један од најмоћнијих људи света само у Србији приказао врхунски шпијунски перформанс. Нема ниједног опипљивог доказа да је уопште боравио у балканској Казабланки! Његове посете Сарајеву и Приштини биле су јавне, објављене су фотографије и изјаве учесника у разговорима, наслућује се о којим темама се разговарало, али у извештајима о Бернсовој тродневној турнеји недостају 24 часа у Београду. Како још нема ни потврде да је Србија Бермудски троугао, па је авион шефа ЦИА евентуално лебдео у митској, ванвременској зони чуда, пре ће бити да је прави циљ посете старог момка из Ленглија био управо Београд, као једини мегалополис у овом делу Европе где се склапају велики дилови. А када су велики, онда су тајни, јер овде све почиње и све се завршава. Да би се та мистерија подигла на виши ниво, водећи медији у Србији нису објавили ни слова о доласку најобавештенијег човека на свету.

Сада Вучић може да одахне и да ладно каже како није он тај који уређује медије у Србији, а посебно не провладине таблоиде који су распевано певушили данима пре посете како Вучића руши управо ЦИА, под кодним именом „снајка”. Дакле, ко верује да је шеф свих „снајки” дошао да то лично пренесе Вучићу, тај ништа не зна о такозваном збуњивању јавног мњења, спиновима и политици где владају закони двоструке игре, као у истоименом филму Мартина Скорсезеа...

Само је Слободна Европа стидљиво пустила вест о доласку Бернса, „Данас” је известио кратко да је већ стигао, а онда је уследила медијска омерта, као резултат заједничке копродукције америчког госта и српских власти који су само највећим познаваоцима врхунских тајни слали шифровану поруку: ови разговори се никада нису водили, али ће ипак остати архивирани у строго чуваним фајловима две тајне службе или само у главама два човека!

Чудне су се, готово паранормалне ствари догађале у Београду тога дана или те ноћи када је стигао Бернс. Силни политичари одмах су искључили мобилне телефоне, а потом их побацали у реку, те се очекивала нагла, фаталистичка промена климе, јер су батерије, картице и силни микрочипови узбуркали Дунав, Саву, Мораву и притоке. Почеше српске реке да кључају, потом се наелектрисана лајкована и хејтована водена пара попела у атмосферу и изазвала небески турбо галакси русвај, па је небеска Србија размишљала овако: да ли да и даље сија сунце и обасја Бернсово лице на некој од заштићених локација у Београду или да покрене суперћелијску олују. Као што видимо, небеска Србија је овога пута добро промућкала главом: не заливај мистичног госта кишом, а нарочито не градом, као ономад Владимира Путина на паради у Београду, већ укључи на максимум августовску врелину.

Сеизмографи су такође детектовали још неколико неуобичајених потреса. Силни интелектуалци устали су истовремено из фотеља на различитим крајевима града, као расањени зомбији, пребачени из галаксије Стивена Кинга у нашу малу селендру и кренули ка старим јазбинама. За њима су марширали бројни новинари и уредници, на ванредакцијске колегијуме, како би размотрили нову безбедносну ситуацију.

Колона је била заиста дугачка. Где су то одлазили појединци и појединке из невладиног сектора и такозваног јавног живота? Силни жбирови, који се по пријемима откривају тако што уместо сувог мартинија сркну промућкани вињак без маслине, стали су мирно и уместо да ставе шаку на срце, залепили су је за уста.

Шта то зна најобавештенији човек на свету, а да већ није познато целој Србији, а нарочито Београду, јер ово је мали град, у њему све се зна, како је већ исправно констатовао народњачки класик Жељко Шашић.

Чак и ако газда ЦИА зна тек нешто више од последње стрине, а зна, које је то зрно тајне које га чини стечајним управником многих светских, регионалних и српских судбина? Његова глава није нарочито велика, али мора да је конструисана као рачунар, а не као магацин, јер садржи довољно фајлова за мистерије много веће од ових наших, те је радио за шест америчких председника и администрација, а у Бајденовој је члан председничког кабинета Беле куће, дакле, један је од најповерљивијих људи. Америчку тајну службу преузео је у јануару 2021, у предапокалиптичко доба и када је одједном бануо на Балкан, са невидљивим боравком у Београду, шта је желео да каже јавно, а шта да остане заувек незабележено?

Ко год верује да је од јавног интереса да се то сазна он јесте у праву, ако се држи строго демократских начела. Али истовремено је то и знак да припада политичкој школи наиве, јер ЦИА није јавни, већ тајни сервис, који спроводи, а врло често и креира америчку спољну политику широм света. Зато су били тако слатки покушаји такозваних независних медија да проникну у то шта је и коме све Бернс шапутао на увце у Београду, па се нису либили да пошаљу таква питања на адресу у централу у Ленгију. Наравно да нису добили одговор.

Том изазову није одолео бошњачки члан Председништва БиХ Денис Бећировић, који се занео, па изнео неке од детаља разговора са Бернсом, заборављајући не само на дипломатску дискрецију и закон „пссст, тишина”, који је унапред договорен. То показује да је Денис политичар провинцијалног карактера и ограниченог дејства. За разлику од тешкаша из Лакташа Милета Додика, који балансира на оштрици жилета, али зна све трикове и марифетлуке из доба када је био политички мезимац Мадлен Олбрајт, до преокрета и приближавања Владимиру Владимировичу на неколико сантиметара од страсног загрљаја, тако да је одмах по одласку шефа ЦИА ка Београду послао поруку: Сецесија никада није била политика Републике Српске. То не значи да је Бернс вратио Милета на фабричка подешавања, већ да Додик, велемајстор прагматизма, разуме када треба прикочити када примети да је почео да се заноси у кривини.

Ако се у Приштини управник Ленглија руковао с Куртијем исувише лежерно, држећи другу руку у џепу, ваљда да буде сигуран да му џеп није испражњен, мркли мрак над његовом посетом Београду и кључно питање да ли се видео са Александром Вучићем значи само једно: да то не треба да се сазна, већ тек наслути, како би стварни садржај разговора остао јасан само за њих двојицу, док се нижеразредним играчима препушта да интерпретирају како год хоће 24 часа прекида на везама.

Међутим, када се отклони крчање, логично је закључити да је директор ЦИА са фацом која необично подсећа на легендарног глумца Питера О’Тула, па га можемо слободно назвати Бернсом од Ленглија, као централно место изабрао Београд из много разлога. То што је преспавао негде у Београду потврђује да се само овде осећао безбедним, уз гаранције да ништа о чему је ћаскао неће продрети ван просторија глуве собе, на неком од месташца које је одабрано.

То шпијунско тиховање јесте необично за београдску политичку и обавештајну чаршију. Али она је, што је право чудо, већ доказана када су негде у престоници преговарали Владислав Сурков, поверљиви човек Владимира Путина, и Курт Волкер, високо позиционирани играч ЦИА, о примирју у Украјини, а потврђена када су, опет у некој вили на ободу града, преговарали некадашњи представници авганистанске власти и рестилизовани талибани.

Вучић очигледно зна како се припадницима обавештајне заједнице ставља фластер на уста, што га чини шерифом територије коју Американци схватају врло озбиљно. А за озбиљна времена траже се озбиљни људи! По протоколу, шеф ЦИА се вероватно видео са Владимиром Орлићем, шефом српске тајне службе, али је тешко поверовати да су Вучићу слате цедуљице са састанка.

Вучић је чекао неколико дана да протутње спекулације, па је тек онда потврдио сусрет са Бернсом, не износећи ни најмањи детаљ, како би се фама наставила.

Ако је и Ивица Дачић био присутан, сигурно да није певао „Миљацку”. Да ли је Бернс можда видео Александра Вулина, бившег шефа БИА, необично блиског руским службама? Под а: није позван да не би дојавио Русима. Под б: позван је, баш зато да би дојавио Русима.

Зато је посета Бернса Београду врхунска обавештајна и дипломатска игра сенки: оно што ће се тек догодити биће резултат разговора који као да се није ни догодио!