Русопулос предлаже специјални суд за Русе

Председник Парламентарне скупштине Савета Европе Теодорос Русопулос заложио се ових дана за оснивање посебног међународног трибунала који би се бавио одговорношћу руског председника Владимира Путина и војних руководилаца руских оружаних снага, а због ратних операција у Украјини. Како је навео, на овакав корак се одлучио након недавних жестоких ракетних удара по украјинским градовима и положајима армије Володимира Зеленског.

„Неселективни руски напади на цивилне објекте у Украјини додатно су интензивирани, посебно са страшним ракетним ударима на Полтаву, Криви Рог, Суми, Лавов и друге градове. На мети су се нашле школе, болнице, стамбени објекти, споменици културе, као и бројни мирни грађани, жене и деца од којих су многи рањени или су смртно страдали. Листа злочина почињених од стране припадника руских оружаних снага све је дужа”, закључио је Русопулос, позивајући министре правде земаља чланица Савета Европе окупљеним у Виљнусу, у Литванији, да се договоре о оснивању међународног суда чији би задатак био да се бави осудом ратних злочина почињених у Украјини.

Можда би под неким другим околностима овакав позив и наишао на одобравање комплетне светске јавности. Међутим, иницијатива Русопулоса у много чему је недоречена. Прво и основно, да би се некоме судило – тај неко би морао да буде у подређеном положају. Историја нас учи да су управо губитници они на које се, након свега, сручи и осуда јавности, без обзира на то каква је била њихова стварна улога у неком сукобу. А судило се политичким лидерима, војним командантима, обичним војницима, идејама и идеологијама… Али искључиво онима који су били поражени. Победници су славили и – судили другима.

Подсетимо и на неретке аномалије када је реч о оваквој врсти „вршења правде”. Земље са кључним политичким и војним утицајем попут САД, СССР-а (Русије), Велике Британије или Француске никада се нису либиле да ратују и убијају. Објективно, неке ратове су и губиле (Вијетнам, Авганистан, Алжир, Индокина…) али пораз никада нису фактички признавале. Једноставно би се из тог рата ‒ повукли. И то би био крај. Међународног суђења није било.

Када је реч о рату у Украјини, његов завршетак се, чини се, назире. Губитник свакако неће бити Русија и то ће данас потврдити сваки западни лидер. Питање је само колико ће све још потрајати и колико и чијих глава ће пасти. Слично је и са многим другим европским институцијама које се у овом сукобу нису снашле већ су, вођене интересима пословних кругова са Запада, безглаво кренуле да се стављају на страну Украјине. И то још 2014, дакле осам година пре покретања руске специјалне војне операције.

Шта је навело Русопулоса да покрене иницијативу за оснивање посебног трибунала? Пре свега чињеница да постојећи Међународни кривични суд не може расправљати о злочинима уколико обе у рат уплетене стране нису његове потписнице, или уколико Савет безбедности УН о томе не одлучи. Русија, са правом вета у овом телу, то свакако неће дозволити.

Такође, Украјина је још 2015. поднела декларацију којом прихвата надлежност МКС за злочине против човечности почевши од 20. фебруара 2014. па надаље. Али ова декларација се није односила на злочине почињене током актуелне руске агресије. Такви акти, за сада, остају несанкционисани.

Суђење одговорнима за злочине свакако је дужност цивилизованог света. Али потчињавати се при томе дневнополитичким потребама, само је извргавање правде руглу. У рату који практично траје већ десет година (и није једини) тражити кривце само у некој његовој фази, па макар и најинтензивнијој, далеко је од праведности. То свакако не значи да преко свега треба прећи ћутке, али треба јасно назначити ко је и шта урадио, под каквим околностима и да ли су неко недело починили припадници регуларне војске, страни плаћеници, добровољци или очајници који су изгубили најближе.

Многи су, укључујући и Србију, осудили упад руских оружаних снага на територију суседа, али даље од тога се није отишло. Не због страха од евентуалне одмазде, већ зарад чињенице да је оно што се дешава у држави Володимира Зеленског само крајичак процеса промене комплетног глобалног устројства. Русопулос то или не жели да схвати, или му тако нешто не дозвољавају.