Лекције из Подриња за понављаче

Александар Вучић и његови напредњаци на власти су нешто више од 12 година. Често се помиње дужина тог стажа, пошто би то требало да створи утисак да је у Србији диктатура. По логици – чим власт траје и дан дуже од четири године, онда ту нешто није у реду с демократијом. Ако још помножите са три, лако ћете доћи до закључка да је демократија у Србији већ три спрата испод земље, а закопали су је Вучић и напредњаци, пошто су безобразно дуго на власти.

Разуме се, закључак је погрешан и глуп. Али, да парафразирамо мудрог Светислава Басару – бити глуп јесте неотуђиво људско право, али није обавеза. Јер ко год крене да годинама проведеним на власти мери стање демократије у Србији, мора претходно да зна да су, на пример, Хелмут Кол и Ангела Меркел по 16 година били канцелари, па нису сахранили немачку демократију четири спрата испод земље.

Али, оставимо по страни дужину Вучићеве владавине. То излизано опште место има ко да понавља, и понављаће га још годинама. Зато, погледајмо мало с друге стране, уз помоћ здравог разума, да видимо – ако је неко већ 12 година на власти, то значи да је неко други већ 12 година у опозицији. Зашто би питање због чега сте толико дуго, чак 12 година, у опозицији, било мање важно за демократију у Србији?

У развијеним демократијама, којима и Србија тежи, опозиција се сматра једнако одговорном за стање демократије као што је одговорна и влада. Опозиција је део истог система у којем је само промена стална. Једноставно, она је у очима грађана исто што и власт, разлика је само ствар времена.

Зашто сте већ 12 година у опозицији – питање је које се не чује. Пустите Вучића, и изборне услове и контролисане медије и лоше време на дан гласања. Пустите све изговоре које смо слушали, кажите: Осећате ли одговорност што сте 12 година у опозицији? Дванаест година, пет рунди парламентарних избора, два циклуса председничких избора, на стотине избора за локалне скупштине. Чиме се ви бавите све ово време, а бавите се политиком?

Нећемо ни сада ни још дуго добити искрени одговор, а и не треба нам. Један, врло убедљив, стигао је прошле недеље, док је Вучић боравио у Подрињу, а његови дванаестогодишњи опозициони вршњаци у Београду. То је био дуел два супротна концепта бављења политиком, два различита односа према демократији и, на крају, сукоб два погледа на грађане Србије, на бираче, на људе.

Драган Ђилас је очигледно помно пратио Вучићево кретање по западу Србије, чекао да се најављених недељу дана заврши и с хималајских висина поентирао да је то био „циркус, где је фалила само жена с брадом”. Јесте, Вучић је правио палачинке, али тада је и поседео и разговарао с војницима, као шеф државе који према тој војсци има уставне обавезе. Тачно је, био је кратко кошаркашки тренер клинцима из Лознице. Али ти клинци треба за неку годину да наследе Јокића и Богдановића, па зашто им на тренинг не би дошао шеф државе која с правом себе зове земљом кошарке. Овај тренинг гледали су и родитељи младих кошаркаша и сигурно су остали задовољни због поруке да држава брине о својој спортској будућности, чији део желе да буду њихова деца. Био је и на градилиштима путева, у цркви, у кафани и свуда окружен живим људима из тог краја. На крају, цео дан провео са њима на „страшном месту” где се причало о литијуму и о руднику.

Је ли то циркус са слоновима и мајмунима? Јесу ли сви ти људи наказе, којима само фали жена с брадом?

Човек из Крупња је пред крај маратонског разговора с Вучићем замерио што није дошао и у Крупањ, кад је већ обилазио толико градова и села у целом подрињском крају. Вучић му је одговорио да је од катастрофалних поплава 2014. године чак 12 пута био у Крупњу и разговарао с људима. Дакле, људи из Крупња могли су најмање једном годишње да разговарају лично с премијером и председником државе о свему што их мучи. У томе је главни кључ за решење обе мистерије нове српске политике – зашто је неко 12 година на власти, а нарочито – зашто је неко други 12 година у опозицији.

Драган Ђилас је спиритус мовенс опозиционе јаловости у време Вучића. Он је поставио модел бављења политиком на даљину, без додира са живим људима, без одласка бирачима на ноге. Његова изјава о циркусу и жени с брадом, а мислио је на грађане Србије и њихове проблеме које шеф државе покушава да реши у директном разговору, неопростива је увреда. Како после оваквог понижавања уопште мисли да добије макар један глас у Лозници, Љубовији, Крупњу, Малом Зворнику и њиховим селима?

Није чудо што је време на РТС-у главни захтев и Ђиласа и других из опозиције свих ових сушних 12 година. Ако си на РТС-у, не мораш да каљаш обућу по Србији, чуће те и видеће те ови из циркуса, па не мораш да се бламираш да се рукујеш и причаш с тим наказама по кафанама и задружним домовима. Може да се појави и жена с брадом.

Због тог дубоког презира према људима, ни Ђилас ни други немају власт ни у једној општини у Србији. Немају ни одборе у свакој од њих, ни активисте, ни људе за бирачке одборе, нема ничега од те чувене инфраструктуре за којом кукају већ 12 година.

Тек је немогуће замислити их у Вучићевој улози из Подриња да сате и сате у очи слушају о њиховим страховима од рудника литијума, а још више о проблемима с водом, о путевима, школама, све до социјалне помоћи и посла на који се чека годинама. Ко је гледао председничку трибину у Љубовији морао је да примети да је Вучић дошао да слуша, мање да говори. И у томе је један одговор на питање зашто је 12 година неко на власти, а неко у опозицији. Велики амерички председник Линдон Џонсон рекао је: Нећеш ништа научити ако само говориш, мораш да слушаш.

Али да би неког саслушао, мораш за почетак бар мало да га поштујеш. Долазак председника државе на недељу дана знак је великог поштовања према људима чији је био гост. Недолазак код тих истих људи, а још вређање да су лажови и део циркуса, порука је презира и гађења, која каже – треба ми само ваш глас, не желим да вас видим. Две политичке Србије заиста постоје, и свака је на свом заслуженом месту, ево већ 12 година.

Директор Међународног института за безбедност

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа