Пешић није дао завршну реч

Одлуком да не продужи уговор са Кошаркашким савезом Србије (КСС), Светислав Пешић је оставио упражњено место селектора, непуне три недеље уочи избора у том Савезу. Повукао је овај потез у тренутку када је могао да остане на том месту колико год жели, имајући у виду успехе на Светском првенству у Манили 2023 (сребро) и Олимпијским играма у Паризу 2024 (бронза).

Они који добро познају Пешића, знају да увек детонира неку „бомбу” кад примети да су се сви око њега успавали. Тако би, донекле, требало разумети и неке ствари које је саопштио у свом последњем интервјуу „Политици”. Јер Савез је остао без председника (Предраг Даниловић поднео оставку три месеца пре истека мандата) а квалификације за „Евро 2025” настављају се у новембру.

Пешићев интервју дошао је као земљотрес у тренутку док се још слави успех из Париза, убрзавши калкулације о томе ко би могао да буде нови председник КСС-а (кандидатуре до 24. септембра, одлука 1. октобра) али и ко преузима место селектора. До сада су се у медијима најчешће појављивала три имена, кад је реч о председнику – Жарко Зечевић, Небојша Човић и Марко Кешељ. Можда се сва ова тројица заиста налазе у тој трци, а можда су неки од њих само „пробни балони”, да се види како ће јавност да реагује…

Оно што итекако треба узети у обзир јесте огроман ауторитет Светислава Пешића и његову решеност да се неке ствари из корена мењају у српској кошарци (лига, систем такмичења…). А то је немогуће мењати уколико немате одрешене руке. То значи да сте или председник Савеза (на то место се не долази без политичког благослова) или да сте у тиму председника који жели да иде таквим путем. Ако би Пешић дошао у ту позицију, то би уздрмало читав кошаркашки поредак у региону. Није тешко закључити да многима то не би одговарало.

Логично би било да нови председник разговара прво с Пешићем (уколико он сам није председник) и да од њега чује како види српску репрезентацију и српску кошарку у будућности. Једна од врло важних ствари у овом процесу биће међуљудски односи између кључних актера и потенцијалних нових лица у Савезу или репрезентацији. Они који добро познају односе у нашој кошарци, знају да неки њени ауторитети никако не могу једни с другима! Ако су неки у Савезу (репрезентацији), други или нису пожељни ту или сами желе да остану мимо тога…

Уколико се емоције оставе по страни, најбољи могући наследник Пешића био би Александар Ђорђевић који је у шестогодишњем мандату (2014-19), на пет великих такмичења, освојио три сребрне медаље (СП 2014, ОИ 2016, ЕП 2017) једном био четврти (ЕП 2015) и пети (СП 2019). Поред неоспорног квалитета, Ђорђевић испуњава још један важан предуслов (који заговара Пешић, а чега се не придржавају многе репрезентације) а то је могућност да буде сто одсто професионалац у Савезу (да није везан за неки клуб). Повољна околност је и то што познаје у душу велику већину данашњих репрезентативаца и има искуство вођења тима у незахвалним квалификацијама. Његови најближи сарадници, који су с њим радили и у репрезентацији Србије (али и Кине), заједно с њим чекају нову прилику у Евролиги. Та шанса би могла да се укаже већ у новембру или децембру.

Кад је ова тема у питању, увек су занимљива два Обрадовића. Онај искуснији и успешнији, Жељко (тренер Партизана), хиљаду пута је нагласио да се неће враћати у репрезентацију. Кад је реч о Саши (Монако), он се у последњих десетак година често најављивао као један од кандидата, али још није био у улози селектора. Ускоро почиње Евролига и питање је да ли би могао да усклади своје обавезе на оба фронта.

Два врхунска српска тренера раде у НБА лиги: Дарко Рајаковић (шеф стручног штаба Торонта) и Игор Кокошков (помоћник у Атланти, у којој игра капитен Србије Богдан Богдановић). Обојица су већ била у репрезентацији, Кокошков као селектор а Рајаковић као помоћник, међутим, питање је колико је реално да неко из Америке у овом тренутку преузме национални тим. За Кокошкова би била велика ствар да још једном добије прилику да води Србију, јер по свом квалитету не заслужује да остане упамћен по једном лошем дану и поразу од Италије. Рајаковића, једног од двојице страних стручњака у НБА, очекују велики изазови у Торонту и тешко је поверовати да би могао да се прихвати репрезентације.

Још двојица познатих тренера заузета су у другим националним тимовима: Зоран Лукић води Русију, а Александар Џикић је на клупи Грузије. Али, да не ширимо ову листу док не дође 1. октобар…