Срби поново на моралном испиту

Три деценије траје политичко и морално сламање српског народа. Историја ће забележити српску борбу за слободу, правду и национално достојанство у назначеном раздобљу. Кад је почело ратно разбијање СФРЈ, српски народ није пристао на републичке границе већ је бранио УН право народа на самоопредељење. За такав морални и патриотски чин био је кажњен садистичким санкцијама – од хлеба до спортиста. Отпор западном цепању и угрожавању српског националног бића пружан је десет година. Мало који народ би то издржао. Морална снага народа је демонстрирана уочи и за време НАТО бомбардовања због отимања покрајине Косово и Метохија. Политички притисак западне коалиције уочи 1999. године био је огроман. Србија је морала да бира или да пристане на окупацију и планирано отимање КиМ или да се супротстави и покаже снагу свог историјског моралног бића од 1804. до 1999. године. Делови западне политичке елите, медија и интелектуалаца користили су сва средства да би се сломили политички отпор и морално биће српског народа: прогон Срба из Хрватске и КиМ, хашка суђења, „геноцид” у Сребреници.

Ко је у тој борби Давида и Голијата користио истину, а ко лаж? Запад, разуме се, неће признати да је обилато користио лажи о Србима; његови аргументи су цивилизацијски „нарцизам”, економско богатство, технологија и војна сила. Онај ко држи до вредности објективног знања (чињенице и појмови) лако ће доказати да је истина о догађајима о којима је реч – на српској страни.

Политичка борба против српског народа води се из два традиционална и класична правца. Један је описани инострани (западни) видљив, нескривен и бескрупулозан. Други је тражење унутрашњих актера који би уз помоћ скривеног и јавног новца финансирали разне акције против легалне и легитимне власти у Србији. Ко није видео каква је улога иностраног новца у рушењу Милошевића, тај је политички далтониста и морално празан.

И двадесет година после НАТО бомбардовања, наставља се подривање демократског поретка због западне жеље да уподоби власт по својој вољи. Није у питању само политичко роварење по Србима већ и поновни или непрестани морални испит нашег народа. На дневном реду је НВО сектор у Србији који броји око 38.000. Оснивају се због разних циљева грађанског друштва, финансирају се из домаћих и иностраних извора. Са становишта националног и личног морала пажњу привлаче оне НВО које се под разним грађанистичким именима активно баве острашћеном политичком „критиком” демократске власти, а све под капом „развоја демократије у Србији”.

Морални испит грађана Србије огледа се у томе да ли је отпоран према овом злу политичке корупције. Тачно, корупције! Као што се коверта новца даје државном службенику да учини неку корист даваоцу, тако и за страни новац треба учинити нешто за смену изабране власти и притом чинити добро странцу, а против нације којој рођењем припадаш. Питање је за истраживаче морала: какав је то васпитни, социјални, идејни склоп човека који је спреман да за туђ новац разара (или потказује) домаће политичке институције и личности?

Планери светске владавине пошли су од претпоставке да ће политичко преобликовање Србије уз помоћ новца НВО омогућити остварење бар два циља: да ће се лако купити они који су лакоми на новац, а оскудни у достојанству, да ће утицати на политичку вољу народа. Њихова стратегија се ослањала на класични избор између хлеба и достојанства. Хлеб је симбол животне нужности и човек ће у суочењу с опстанком увек пре прихватити парче хлеба него вредност слободе и достојанства. Те вредности су тешко бреме и у условима кад хлеба има и напретек. Оне носе у себи одговорност за последице које свако достојанствено понашање доноси. Понос и част су таква морална осећања која својом снагом неретко могу потиснути потребу за хлебом. Каква би била политичка историја света да је неким случајем хлеб увек био изнад достојанства човека?

Страни новац не успева да морално сломи српски народ. Одговор за неуспех политичке и моралне корупције против Срба треба потражити у оним вредностима којима се обликује смисао постојања националне заједнице. Српска култура дала је велика научна имена која су се бавила проучавањем националног карактера, националне душе или етнопсихологије. Са становишта теме коју овде разматрамо, довољно је подсетити на дубока запажања српске карактерологије у делу Јована Цвијића. Овај умни човек науке утврдио је да се Срби у свом животу превасходно држе моралних и духовних вредности, а да материјални мотиви имају другоразредни значај. „У својим се акцијама”, вели Цвијић, „Срби обично инспиришу побудама моралне и духовне врсте; материјални интереси имају само улогу другог реда.”

Низ историјскополитичких и сазнајно-уметничких остварења и догађаја у српској историји може се управо разумети у кључу Цвијићевог суда. Могли су Срби мирно робовати под Турцима и чекати да их неко из просвећене Европе ослободи, али нису тако поступили већ су жртвовали животе зарад националног достојанства и слободе. Тај „неограничени дух пожртвовања и самоодрицања” (Цвијић) може да нам помогне у разумевању савремених српских борби и отпора.

Чињеница је да вредности националних заједница нису исте, да неки народи примају жртву и самоодрицање зарад очувања свог достојанства, а други су меки као тесто у том погледу. Неким народима је најважнија вредност достојанства: „Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довјека”, каже српски стих.

Научни саветник

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа