Тајна моћ Карија Пешића

Да ли Светислав Кари Пешић одлази са тренерске клупе кошаркашке репрезентације Србије? Једног дана сигурно, другог дана можда, трећег дана никако. И онда испочетка. Да ли ће Кари можда постати нови председник Кошаркашког савеза Србије, одакле је отишао сјајни Предраг Саша Даниловић? Једног дана сигурно, другог дана никако, трећег дана можда.

Да ли ће Кари отићи у Немачку, у неки велики европски клуб, у неку репрезентацију или у пензију? Да се не понављам, јер то углавном зависи од њега и стари мудрац, притом и Пироћанац, што није неважно, одлично зна како се тргује и савршено познаје распоред спољних играча, далеко ван паркета, у хијерархији политичке моћи. Зато је кошарка колективни спорт број један у Срба, а фудбал црна мистична рупа, јер је шутирање лопте ногом искључиво ствар политике, интереса и крупног капитала, без икакве жеље да игра и резултати буду у првом плану, те отуда наши клубови и репрезентација изгледају као изгубљени случајеви.

Кошарка је наставила да се креће по инерцији аутономне моћи коју је поседовала још у доба социјалистичке Југославије, када су Александар Николић, Радомир Шапер, Небојша Поповић и велики бос светског ранга Бора Станковић створили паралелну структуру утицаја, у најмању руку једнаку снази Централног комитета Савеза комуниста Југославије. У кошарци није било вишка вредности и стварања екстрапрофита чак и у време власти радничке класе, па је обитавала испод радара црвених поглавица који су управљали животима и судбинама Друге Југославије. Ослобођени стега спортских политичких комесара, Николић, Шапер, Поповић и велики шеф Бора Станковић створили су организацију која је почела да производи европске и светске прваке.

Како се Титу то необично допало, јер се мала Југославија умешала у легендарно ривалство светског спорта између кошаркашких велесила Американаца и Совјетског Савеза, поставши и на паркету симбол Трећег света, мудри Кумровчанин је одлучио да се не меша у посао старим момцима који су поставили темеље југословенске кошарке.

У таквој прећутној кохабитацији, чак је и свемоћни шеф безбедносних федералних структура Стане Доланц морао да закуца на врата дугогодишњег председника Кошаркашког савеза Југославије Радомира Шапера и замоли га да судије не свирају превише ентузијастично против љубљанске Олимпије, када је претила опасност да Јанези испадну у другу лигу, јер би то могло да утиче на братство и јединство народа и народности. Односно, на револуцију која тече. Али то није био декрет ни претња, јер Шапер је управљао светским спортским брендом Југославије и само је од њега зависило да ли ће услишити молбу моћног заштитника Уставног поретка, односно фамозне Удбе.

На глобалном плану, светским кошаркашким поретком управљао је Борислав Бора Станковић, као генерални секретар Међународне кошаркашке федерације, односно Фибе од 1976. до 2002. године, када су уведене револуционарне промене и кошаркашкој игри – уведена је линија за три поена, ваљда због Дражена Далипагића, Драгана Кићановића, Мирзе Делибашића и силних великих шутера који су погађали кошеве много даље од 6,75 метара, па кад је већ тако, зашто да наши у старту немају поен предности при сваком далекометном шуту. Бора није био Милутин Миланковић, али је променио и баскеташки календар! Време утакмице почело је да се рачуна по четвртинама, уместо полувременима, а НБА лига је укључена у међународну кошарку на Олимпијским играма 1992. године, како би читав свет коначно могао да види како Мајкл Џордан, Лари Бирд и Меџик Џонсон нису суперхероји створени у америчким лабораторијама.

Из такве паралелне структуре глобалне моћи изникли су светски тренери Ранко Жеравица, Мирко Новосел, потом Душан Дуда Ивковић, Божидар Маљковић и Светислав Кари Пешић. Многи би рекли да су они истовремено и чланови борда директора такозване југословенске кошарке. Југославија је одавно мртва, али организација и даље постоји и Кари је сада њен управник, чувар њеног печата и лучоноша одређен да она настави да функционише кроз различите политичке системе, кошаркашке лиге и такмичења.

Овде је потребно сетити се Светског првенства у Индијанополису, када је Светислав Пешић у митској утакмици против Американаца и неправедно запостављеном финалу против Аргентине водио са клупе тадашњу репрезентацију СР Југославије. Била је 2002. година. Американци су разбијени фуриозном серијом тројки Милана Гуровића, Пеђе Стојаковића и слободним бацањима Марка Јарића, док је у финалу против тада нестварно јаких Аргентинаца ствар на себе преузео Дејан Бодирога. Одигравши симултанку у завршници, донео је злато и себи обезбедио статус српског Бога са именом и презименом!

Тада су многи светски коментатори говорили како су судије било необично наклоњене нашима, али је током првенства из свечане ложе хале у Индијанополису, пратио Борислав Бора Станковић, завршавајући управо на том првенству свој дугодишњи мандат генералног секретара Фибе. Погрешан је утисак да су судије свирале за Борине уши. Судије само нису свирале против нас, као што се то догодило на Олимпијским играма у Паризу, када је судијски трио толико жмурео на кораке, ношене лопте и фаулове Амера, да би у Бориној епохи за њих био поново отворен Голи оток.

Једини тренер са златним медаљама на свим Фибиним такмичењима у свим узрастима, после три године на месту селектора кошаркашке репрезентације Србије, као да је заокружио своју мисију опоравка нашег баскета, јер Србија јесте заслужила златну медаљу у Паризу. Али глобалне игре спортског престола су промењене и евентуални фијаско супер дрим-тима са Леброном Џејсмом била би потпуна катастрофа за имиџ, капитал и утицај НБА лиге. Који, узгред, годинама опада и уступа место европским играчима. Зар не, Јокићу?

То је добро знао Светислав Пешић и зато је у стилу будистичког свештеника мирно посматрао како Стеф Кари у последњим минутама уништава нашу одбрану, а судије свирају по тактовима музике „God Bless America”.

Могао је Кари, наравно, да у Париз поведе Милоша Теодосића, идеалног жонглера да у минутама празног хода Василија Мицића на месту плејмејкера преокрене игру и евентуално спречи повратак дрим-тима са ивице амбиса, што му многи замерају. Али само је тренер са таквим ауторитетом и могао да избаци Теа из репрезентације, а да се притом, као најснажнији вид побуне играча, испољи кроз кафански народњак о Теу капитену, где Милош јасно показује средњи прст, уз ракију и цигару.

Међутим, оно што не би смео да помисли ниједан други тренер, а то је избацивање Теа из националног тима, учинио је Светислав Кари Пешић, члан Куће славних и човек који је Немце научио како да тапкају лопту и да гледају испред себе, а да се не саплету. А онда, двокорак по двокорак, да их одведе до неслућених висина.

Само је Пешић тренер који чува на клупи Николу Јокића на почетку сваке четврте четвртине где се одлучује о победи или поразу, што је чак и америчке новинаре, иначе напујдане на Свевишњег, навело да се прекрсте. Светислав, међутим, зна оно што не знају други, а што је научио од својих ментора, од Александра Николића, до Боре Станковића: игре моћи се не завршавају на линији од три поена или у рекету, већ много даље од препуних хала где се уместо семенки сада мљацкају хамбургери.

Зато се толико и спекулише о његовој даљој каријери, иако један од највећих тренера светске кошарке може да учини шта год хоће! Рецимо, да пеца!